Династију Хан (202. п.н.е. – 220. н.е.) у Кини је основао Лиу Банг (256–195. п.н.е.), који је успоставио породичну династију која је постигла велике политичке, територијалне и друштвене разлике које трају до данашњих дана. Лиу Банг је збацио династију Ћин и након дуге националне борбе са другим претендентом, Сјанг Јуом, постао је први цар Кине. Главни град Хан је на крају премештен у Чанган, који је постао центар кинеске културе и цивилизације, под царем Ву Дијем. Народ Кине и даље себе назива „народом Хана“ како би се разликовао од Монгола, Тибетанаца и других мањина како се Кина ширила. Династија Хан је променила легалистички приступ Ћина и ублажила га неоконфучијанизмом. Хански цареви су отворили Кину за трговину и проширили границе на север до Монголије и Манџурије, а на југу и југоистоку на Кореју и Вијетнам. Један од значајних аспеката Хан Кине био је долазак будизма због експанзионистичке политике царева Хан и отварања Кине.
Са ширењем граница, Кина је почела да се све више суочава са продорима преко граница номадских племена, посебно Сјонгнуа. У свом настојању да обуздају номадске освајаче и да потраже савезнике међу племеном Јуеџи, цар Ву Ди је послао дворјана по имену Џанг Ћиан. Заробили су га Сјонгнуи и сматран је мртвим. Џанг Ћиан се, међутим, појавио након 10 година, и вратио се са узбудљивим открићима Централне Азије, трговачких путева и земаља далеко на Западу. Његова најважнија вест била је постојање Пута свиле, низа трговачких путева који су учинили да трговина широко преовлађује од Кине и Индије до западне Азије, Грчке и Рима. Такође се вратио са вестима о растућој моћи Јуеџија који су деловали као посредници у трговини Путем свиле између Кинеза и Римљана.
Будизам је постао успостављена религија у Индији током владавине Ашоке (269–232 п.н.е.), када се будизам проширио из Индије на Цејлон и југоисточну Азију, а касније преко Централне Азије до Кине, Јапана и Кореје. 100. године пре нове ере, племе Јуеџи, вођено успоном царства Ћин, почело је да се шири на северну Индију и Кашмир, успостављајући царство које је постало познато као Кушанско царство. Под краљем Канишком (127–163. нове ере), Кушани су вратили славу и величину Маурјанског царства и усвојили и промовисали будизам, који се проширио на домовину Кушана у Централној Азији, а одатле у Кину, посебно на земље које су сада у провинцији Синђанг. Будистички мисионари су почели да се појављују у градовима Лујанга, па чак и до Нанђинга, где су се водиле научне расправе и преводи будистичких дела на кинески. Већина научника верује да је будизам стигао из Индије у Кину током последњег дела династије Хан, око 160–220 н.е..
Књига о Хану, биографија принца Лиу Јинга (30–71. н.е.), који је добио титулу принца од Чуа и био је син цара Хан Гуангвуа и полубрат цара Минга од Хана, био је први извор будизма у Кини. За Лиу Јинга се каже да је био први покровитељ будизма у Кини 65. године нове ере. Путовао је и почео да подржава таоизам, а такође и Будину поруку. Будизам је у то време био повезан са таоизмом, а Буда је обожаван као бог и поштован са кинеском праксом жртвовања и поста. У то време су и таоизам и будизам били помешани као једна религија. Због ове ревности у подршци двема религијама, Лиу Јинг је оптужен за заверу против цара. Међутим, он није погубљен; цар Минг је одлучио да га протера у удаљени регион доњег тока реке Јангце. Годину дана касније (71. нове ере), Лиу Јинг је извршио самоубиство.
„Сан цара Минга“ забележен је у многим изворима династије Хан, у којима је цар Минг сањао Буду који га је навео да пошаље изасланике код Јуеџија. Ови изасланици су се вратили неколико година касније са будистичким списима и првим будистичким мисионарима у Кину. Сутра од четрдесет два поглавља коју су мисионари превели на кинески је први забележени доказ будизма у Кини. Цар Минг је такође био заслужан за изградњу Храма Белог коња у част мисионара. Научници, међутим, нису сигурни у веродостојност овог извештаја. Други извештај бележи да је цар Ву слао генерале против Сјонгнуа. Вратили су се са златном или позлаћеном статуом коју је обожавао Сјонгну краљ Хсиу Ту. Цар Ву је касније саградио храм за смештај златне статуе. Ово се понекад сматра легендом. Каснији кинески извештаји такође помињу златну статуу и како јој је цар Ву од Хана принео жртву у палати Гуанкуан, која се налази у модерној провинцији Шанси.
Касније је будизам стигао у Кину из Индије већ развијен као средство цивилизације. Сматрало се да будизам у то време има основу у магији, попут таоизма, и почео је да добија покровитељство од чланова царске породице и аристократије. Након Будине смрти, будизам се поделио на школе теравада или хинајана (Мање возило) и махајана (Велико возило). Махајана будизам је стигао у Кину током каснијег периода Хан.
Кинески научници и ходочасници као што је Фасјан (337–422 н.е.) путовали су у Индију и тамо провели године проучавајући будистичке списе и религију. Међутим, током периода Северног Веја (386–535. нове ере) будизам је снажно промовисан, а са њим и будистичка уметност.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 103-105
0 $type={blogger}:
Постави коментар