ВАТИКАН (АП) — Ватикан годинама покушава да разоткрије идеју да су његове хваљене тајне архиве баш толико тајне: отворио је научницима досијее контроверзног папе Пија XII из периода Другог светског рата и променио званично име да уклони реч „тајна“ из њеног наслова.
Али одређена аура мита и мистерије је опстала - све до сада.
Дугогодишњи префект онога што се сада зове Ватикански апостолски архив, надбискуп Серђо Пагано, први пут отвара карте, откривајући неке од тајни које је открио за 45 година колико је радио у једној од најважнијих светских, и необичних, спремишта докумената.
У новом интервјуу у дужини књиге под називом „Секретум“ који ће бити објављен у уторак, Пагано открива неке од непознатих и мање познатих детаља иза кулиса добро познатих сага Свете Столице и њених односа са спољним светом широм протеклих 12 векова.
У разговорима током годину дана са италијанским новинаром Масимом Франком, Пагано улази у све, од Наполеоновог распуштања архиве 1810. године до афере Галилео и необичне конклаве — скупштине кардинала за избор папе — 1922. године коју су финансирале донације америчких католика у последњем тренутку.
„Ово је први пут, а биће и последњи јер се спремам да одем“, рекао је Пагано (75) у интервјуу за Асошиејтед прес у својој архивској канцеларији, уочи његовог очекиваног пензионисања касније ове године.
Папа Лав XIII је први пут отворио архив за научнике 1881. године, након што је коришћен искључиво за папу и чување документације папства, екуменских сабора и ватиканских канцеларија из 8. века.
Са 85 километара полица, великим делом под земљом у двоспратном, ватросталном, армирано-бетонском бункеру, архив такође садржи документацију из ватиканских амбасада широм света, као и посебне колекције аристократских породица и верских редова.
Иако је често извор завера у стилу Дена Брауна, он функционише као било која национална или приватна архива: истраживачи траже дозволу да посете, а затим траже посебне документе за преглед у наменским читаоницама.
Пагано их помно прати са огромног телевизијског екрана постављеног са стране његовог стола, који омогућава жив, затворен преглед читаоница у приземљу.
У последње време, научници су хрлили у архиву да прочитају документе понтификата папе Пија XII, ратног папе који је критикован да није довољно говорио о Холокаусту.
Папа Фрања наредио је да се документи његовог понтификата отворе пре рока, 2020. године, како би научници коначно могли да имају пуну слику о папству.
Ватикан је дуго бранио Пија, говорећи да је користио тиху дипломатију да спаси животе и да није јавно говорио о нацистичким злочинима јер се плашио одмазде, укључујући и сам Ватикан.
Пагано није Пијев апологета и истиче се међу ватиканским јерарсима по својој спремности да прозове Пијево ћутање. Конкретно, Пагано каже да не може да помири Пијево континуирано оклевање да јавно осуди нацистичке злочине чак и након завршетка рата.
„Током рата знамо да је папа направио избор: није могао и није хтео да говори. Био је убеђен да би се догодио још гори масакр“, рекао је Пагано. „После рата, очекивао бих реч више за све ове људе који су отишли у гасне коморе“.
Пагано приписује Пијеву континуирану, послератну тишину, његовој забринутости око стварања јеврејске државе. Ватикан је имао дугу традицију подршке палестинском народу и био је забринут за судбину хришћанских верских објеката у Светој земљи ако се територије предају новоствореној држави Израел.
Било која Пијева реч о Холокаусту чак и после рата „могла је да се чита у политичком смислу као подршка оснивању нове државе“, рекао је Пагано.
У књизи, Пагано се не суздржава од свог презира према некомплетном истраживању иза Пијевог проглашења за свеца, које је сада очигледно на чекању док научници сецирају новодоступну документацију.
Двојица истраживача језуита који су саставили Пијев светитељски досије, покојни преч. Петер Гумпел и Паоло Молинари, ослањали су се само на делимичну компилацију папских докумената од 11 томова која је објављена 1965. године, открио је Пагано.
„Ни отац Гумпел ни отац Молинари никада нису крочили у Апостолски архив“, каже он у књизи. Он је рекао да верује да је Пијев циљ проглашења светим требало да сачека док комплетна архива понтификата не буде каталогизована и доступна, а научници имају времена да донесу закључке.
„Писани документи морају имати велику тежину за живот слуге Божјег, не можете игнорисати архиве“, рекао је Пагано Франку, новинару. „Али постулација језуита је хтела да је заобиђе“.
Осим добро познатих прича о ватиканским интригама, књига открива и неке новине, укључујући порекло важног финансијског односа између америчке цркве и Ватикана који се наставља и данас и датира још од конклаве 1922. године.
Пагано је рекао да је после смрти папе Бенедикта XV коморник — кардинал задужен за папску ризницу и рачуне — отишао до његовог сефа и открио да је „буквално празан. Није било папира, новчанице или новчића”. Испоставило се да Бенедикт није био фискално одговоран и оставио је Свету столицу донекле у минусу када је умро 22. јануара те године”.
Папске касе су увек коришћене за финансирање конклаве за избор новог папе, што значи да је Света столица била у тешком стању новца у време када је Европа још увек била финансијски под теретом после Првог светског рата.
Књига по први пут репродукује шифроване телеграме у којима је државни секретар Ватикана тражио од свог амбасадора у Вашингтону да хитно пошаље „оно што имате у сефу“ како би гласање могло да се одржи.
Према телеграмима, амбасада Ватикана послала је оно што су америчке цркве прикупиле од америчких верника, све до центи: 210.400,09 долара, омогућавајући гласање које је на крају изабрало папу Пија XI.
Пагано сугерише да је Фрањина одлука из 2019. године да уклони реч „тајна“ из имена архиве и преименује је у „Ватикански апостолски архив“ можда била још један финансијски знак богатој америчкој цркви — ребрендирање како би се уклониле све негативне конотације и на тај начин подстакле потенцијалне донације, првенствено преко „Ризнице историје“, нове фондације са седиштем у САД која подржава архив.
На крају интервјуа, Пагано је посетиоцима поносно показао једну од драгоцених ствари архиве, коју чува у иначе неупадљивом дрвеном ормару близу улаза у своју канцеларију. Тамо, иза стакла са плочама и осветљено посебним светлима, налази се оригинално писмо британских племића из 1530. године у којем се позива папа Клемент VII да поништи брак краља Хенрија VIII како би могао да се ожени Аном Болејн.
Као што је познато, папа је то одбио, а краљ је отишао и оженио се, раскинувши са Римом.
„Можете рећи да смо овде на рођењу Англиканске цркве“, каже Пагано док држи показивач са светлим врхом како би показао печате од црвеног воска неких од потписника.
Пагано са задовољством открива како је документ преживео: када је Наполеон Бонапарта славно запленио ватиканске архиве 1810. године и одвезао их у Париз, Паганов претходник као главни архивиста смотао је писмо из 1530. године и сакрио га у тајну фиоку у столици у архиви.
„Французи га никада нису пронашли“, поносно каже Пагано, веома свестан да је главни посао архивисте да чува архив.
ИЗВОР: https://apnews.com/article/vatican-archive-secrets-pius-xii-pope-c0c31a8e0b7e8d0827467367dd94779f
0 $type={blogger}:
Постави коментар