Азербејџански парламент (Мили Меџлис) је 25. децембра 2023. године донео декларацију у којој се тврди да је у садашњој Јерменији раније постојала заједница Азербејџанаца која је расељена због сукоба. Иако заснован на оскудним доказима и слабој реторици, овај документ такође наводи право Азербејџанаца да се врате у ове земље.
Стога се не може искључити даља агресија Азербејџана на Јерменију, упркос корацима ка могућем примирју последњих месеци. Неколико земаља, укључујући Француску и Иран, већ је упозорило Азербејџан да не окупира јужну јерменску провинцију Сјуник како би добио приступ својој ексклави Нахичиван преко коридора Зангезур, који пролази дуж границе између Ирана и Јерменије.
Поред стратешких циљева Азербејџана, постоји историја етничког чишћења и геноцида у региону. То је за собом повукло огромне културне, као и људске губитке.
Подељени град
Иран је једина земља са муслиманском већином у региону у којој јерменска дијаспора још увек релативно мирно коегзистира. Тамо јерменско историјско наслеђе поштују и посећују људи свих вера, а чак се промовише и туристима.
У северноиранском граду Јолфа, јерменска култура се третира са поносом. О црквама и манастирима се брине, а посећују их хиљаде путника годишње, од којих су већина Иранци (укључујући и оне јерменског порекла). Његов архитектонски драгуљ је манастир Светог Стефана, подигнут у 9. веку и више пута обнављан. Захваљујући напорима иранске државе, проглашена је УНЕСКО-вом светском баштином .
Међутим, ово је само пола приче, пошто је данас град подељен на две половине иранско-азербејџанском границом која пролази кроз њега. До 19. века ове две половине су чиниле једну урбану целину, али након пораза Персије у рату са Русијом између 1826. и 1828. године, северна страна града је прешла у руске руке. Када се Совјетски Савез распао, тада је интегрисан у Азербејџан.
На азербејџанској страни нема трагова јерменске културе, после систематске кампање за њихово уклањање последњих деценија. Овај трагични губитак је оличење Јолфиног средњовековног гробља, где је уништено преко 3.000 хачкара (јерменских камених крстова), догађај који је британски лист Гардијан назвао „најгорим културним геноцидом 21. века“.
Брисање Нагорно Карабаха
Након пораза Јерменије у Нагорно Карабаху у септембру 2023. године и накнадног изласка међународних новинара и невладиних организација – што значи прогресивно повлачење медијске пажње и хуманитарне помоћи – није тешко замислити да су и овде већ у току напори да се избришу сви трагови јерменског наслеђа са мапе.
Важно је да Азербејџан не дозвољава посете да би се проверило да ли се поштује заштита на локалитетима јерменског културног наслеђа. Стога их је могуће пратити само сателитом, а са такве удаљености је готово немогуће документовати догађаје на терену.
У Нагорно Карабаху постоји око 500 историјских локалитета, дом за око 6.000 јерменских споменика који су сада под контролом азербејџанских оружаних снага. Међутим, њихово уништавање није само дело војске. Програм брзе колонизације који је спровео председник Илхам Алијев укључује урбану реорганизацију и поновну окупацију урбаних и руралних подручја.
Ово такође има историјски преседан. Током првог рата у Нагорно Карабаху 1990-их, азербејџанске власти су одлучиле да елиминишу сво јерменско присуство у земљи, било људско или културно, у ономе што је познато као погром у Бакуу.
Ово је изазвало егзодус међу јерменском заједницом Азербејџана, која је раније чинила значајан део становништва градова попут Бакуа. Само у ексклави Нахичиван уништено је укупно 5.849 камених крстова, 22.000 гробница и 89 средњовековних цркава, према подацима академика Нелиде Елене Булгурђијан.
Уништење подсећа на судбину јерменског градитељског наслеђа широм Турске током 20. века, где је веома мало урађено да се оно сачува, обнови или обнови. Мали изузеци били су Катедрала Светог крста на језеру Ван и историјски град Ани, престоница краљевине Багратидске Јерменије. Овај потоњи је проглашен УНЕСКО-вом светском баштином 2016. године.
Пригушен одговор међународне заједнице
Последњих деценија, јерменска дијаспора – заједно са значајним бројем других институција и организација, укључујући и Европски парламент – говорила је против злочина почињених против културног наслеђа Јерменије.
Све до недавно, код већине међународне заједнице је ово наилазило на ћутање, а чак је и одговор Унеска био нејасан, како је истакао Универзитет Корнел. Кавкаски надзор за наслеђе, који је део Корнела, помно прати деструктивни траг Азербејџана, редовно објављујући извештаје о праћењу који укључују фотографије и детаљне информације о злочинима који су почињени над локалитетима јерменског наслеђа. Чинећи то, он позива на међународну мобилизацију и осуду акција Бакуа, иако са малим утицајем до данас.
Озбиљност и превирања других глобалних сукоба – од којих су неки релативно близу Кавказа, као што су рат у Украјини и израелска инвазија на Газу – остављају мало простора за извештавање о овој ситуацији. Ово оставља јерменски народ, поново, да се сам сналази.
Јерменско наслеђе је, заправо, тренутно угрожено и у Израелу: током последње три године, једна израелска компанија је покушала да откупи 25% јерусалимске 1500 година старе јерменске четврти како би изградила луксузне куће. Локални јерменски отпор зауставио је пројекат окупацијом градилишта, али не без насилних последица. С обзиром на то да свет гледа на злочине који се дешавају у Палестини, овоме се посвећује мало пажње, упркос јасним паралелама са догађајима у Гази.
Систематско уништавање културног наслеђа – поред тога што је злочин против саме историје човечанства – наглашава суровост и недостатак етике одговорних. Као и у случају Буда из Бамијана у Авганистану, које су талибани минирали у марту 2001. године, не постоји начин да се врати наслеђе читавог народа након што је уништено.
Фернандо Камачо Падиља, Profesor contratado doctor, Universidad Autónoma de Madrid
0 $type={blogger}:
Постави коментар