Сваке године у другој недељи децембра, ирачки Јазиди, етнорелигијска мањина у северном Ираку, славе Ројиет Ези, фестивал који прати тродневни пост. Током мог етнографског теренског рада у избегличком кампу у Ирачком Курдистану 2019. године, био сам сведок како овај фестивал доноси радост расељеним Језидима док славе са породицом и пријатељима и окупљају се у празничној одећи. У исто време, међутим, посни празник био је испуњен тугом и жалошћу.
Више од 200.000 расељених ирачких Јазида живи у избегличким камповима, где се сиромаштво продубљује. Многе породице и даље трагају за скоро 3.000 језидских жена и деце које је киднаповала група Исламска држава 2014. године. Језидска домовина у региону Синџар у северном Ираку остаје ратом разорено подручје, јер перспектива економске и политичке стабилности у Ираку остаје нејасна.
Ко су Језиди и зашто ни после десет година нису успели да врате своје животе у нормалу?
Језидска веровања
Језиди, колоквијално названи „народ пауновог анђела“, следбеници су монотеистичке религије. Иако религија Јазида садржи елементе сличне онима других вера, као што су зороастризам, хришћанство и ислам, она одржава упадљиво различита тумачења и праксе.
Језиди верују да је Бог, кога називају Ксведе, предао светске послове седам светих бића, познатих као Хефт Сир. Анђео паун, или Мелек Тавус, је истакнута фигура међу овим светим бићима и верује се да је главни представник Бога на Земљи.
Вековима су европски и исламски научници погрешно мешали лик пауна анђела са ђаволом у аврамским религијама. Ова заблуда је узроковала да су Језиди погрешно означени као обожаватељи ђавола.
Историја заједнице Јазида у северном Ираку је оптерећена угњетавањем и насиљем. Скоро шест векова, Језиди су били подвргнути прогонима током Османског царства које је владало између 1299. и 1922. године. Након распада Османског царства, британска војска је циљала на Језиде и друге етничке групе у северном Ираку почетком 20. века.
Насилне кампање против Језида настављене су током Баас режима који је био на власти од 1968. до 2003. године. Уништење језидских села у то време резултирало је масовним расељавањем Јазида. Године 2007., неколико година након америчке инвазије на Ирак, заједница Јазида је претрпела један од најсмртоноснијих напада аутобомбом у Ираку после Садама.
Језидско предање сведочи о 74 прогона кроз историју.
Регион који је остао без одбране
Напад групе Исламска држава 2014. године, познат као „Црни дан“ или Роја Реш, који је довео до пада Синџара и масовног егзодуса заједнице Јазида, није био изолован догађај. Уместо тога, има корене у америчкој инвазији на Ирак 2003. године и борби за власт која је уследила.
Након америчке инвазије, регион Синџара потпао је под категорију „спорних територија“. Ове територије, које се углавном састоје од области богатих нафтом, дуго су биле у средишту арапско-курдског сукоба у Ираку. Пре америчке инвазије, ова подручја су углавном била под контролом ирачке војске. Међутим, након пада Садама Хусеина 2003. године, регионална влада Курдистана је уз подршку америчке војске преузела контролу над деловима ових области, укључујући и регион Синџар. Секташко окружење и политички вакуум након пада Садама допринели су успону групе Исламска држава у региону.
Уочи терористичког напада 2014. године хиљаде Јазида полагале су наду у обећања курдских власти за заштиту. Међутим, брзоплето повлачење курдских снага оставило је цео регион без одбране.
Стотине хиљада Јазида побегло је на планину Синџар на ужареној летњој врућини док је група Исламска држава заузела регион. Већина Јазида је на крају пресељена у избегличке кампове у Ирачком Курдистану, где сам водио теренски рад.
Пандемија и очај
Седам година након напада групе Исламска држава, ирачки Јазиди и даље пате од истих структуралних изазова укорењених у секташкој подели и боре се с последицама геноцида из 2014. године.
Био сам сведок како су се расељени Јазиди борили да добију приступ основним услугама као што су струја и чиста вода. Високи трошкови здравствене заштите их често спречавају да се лече, или чак и ако то раде, то доводи до огромних финансијских потешкоћа.
Споразум који су 2020. године потписале владе Курдистана и Ирака о обнављању стабилности у региону Синџар још није спроведен. Овај споразум пружа оквир за депортацију и разоружање свих наоружаних група у региону и пружање помоћи расељеним Јазидима да се врате у своју домовину.
Пандемија је додатно гурнула расељене Јазиде у очај и погоршала њихове животне услове у избегличким камповима. Многи су морали да изаберу или да остану у камповима, трпећи продужена затварања и губе средства за живот, или да прихвате ризике политичког и војног насиља укљученог у повратак у своје домове.
Током фестивала поста 2019. године, када сам обављао теренски рад, видео сам језидску децу, обучену у нову одећу и са осмесима, како весело посећују сваки шатор да скупљају слаткише. У исто време, међутим, њихови родитељи су се борили са болом и муком запоседања простора у коме се на њих гледа као на аутсајдере. Као што ми је расељени Јазид рекао током мог теренског рада: „Осећам се као да сам странац у својој земљи.“
Хуман Олиаеи, докторски кандидат на Универзитету Брандеис
0 $type={blogger}:
Постави коментар