Слике Будиног просветљења често га приказују како седи сам под боди дрветом, тела изнемоглог од поста. Неки прикази приказују Будину десну руку како показује надоле, тражећи од богиње земље да сведочи о његовом просветљењу.
Демонске војске или опасне заводнице могу бити приказане са обе стране Буде, демонстрирајући његову снагу у суочавању са насилним претњама и завођењем. На неким сликама, уз њега могу бити и два мушка ученика док излаже своја учења .
Оно што, међутим, недостаје овим сликама су будистичке жене. Како за њих изгледа просветљење?
Ја сам проучавалац жена и рода у будизму, а једно од кључних питања које покреће моје истраживање је јединствени начин на који се просветљење доживљава у женском телу. То ме је довело до Теригата, збирке песама које су на пали језику написале Будине ученице.
Део будистичког канона тераваде, ова збирка открива интимну слику просветљења која је дубоко отелотворена, не захтева нужно одрицање од породичног живота и подржана је од заједнице сестринства.
Отелотворено просветљење
Термин „тери“ значи „женске старешине“, док се „гата“ односи на жанр песама или стихова. Ове песме, састављене недуго након Будине смрти, најстарији су доказ женских религиозних искустава у будизму. Многе од ових ауторки биле су Будине ученице.
Њихови списи откривају верзију просветљења која није окупирана уобичајеном сликом усамљеног монаха који медитира. Уместо тражења ослобођења од живота и смрти кроз монашку дисциплину или медитацију, просветљење се доживљава у уму као и у телу. Налази се не само у удаљеним испосницама, већ и у домаћим просторима.
Штавише, пут до ослобођења за жене је обично заједнички. Монахиње уче једна другу и једна од друге, како се ослобађају људског стања патње, једне од Четири племените истине будизма.
Седам дана сам седела у једном положају, прекрштених ногу,Предана радости и срећи.Осмог дана испружила сам ноге,Након што сам раздвојила масу умне таме.
Утама је можда медитирала баш као Буда, али на крају је испружила стопала – покрет лакоће и слободе и гест ослобађања од тешкоћа које је претрпела.
Супротно другим будистичким учењима која гледају на тело као на непожељан контејнер пробијен са неколико отвора који су непрестано цурили гадне и одвратне супстанце, овде у Теригати, тело је присутно, чак и истакнуто, у просветљеном искуству Утаме.
У Теригати, Буда више пута упућује монахиње да се брину о телу. Уместо да га пусте да постане средство за смрт, оне би требало да негују људско тело које поседују и да га учине возилом за ослобођење.
Још једна песма Амбапали, краљевске куртизане која је постала будистичка монахиња, изражава слично осећање. Амбапали детаљно посматра промене на њеном телу: примећује како је њена некада сјајна, црна коса која је била намирисана цвећем сада попут јуте; њене очи, некада блиставе попут драгуља, изгубиле су сјај; њен врат, шаке, руке, бедра и стопала, који су сви некада били лепи, такође сведоче о старости и непостојаности.
Уместо да буде згрожена овим променама, њена рефлексија се фокусира на учење о несталности: „Баш као што је Буда, говорник истине, рекао, ништа другачије од тога.“
Овде се тело не посматра само као непријатељ, већ као средство неопходно за људско ослобођење.
Проналажење ослобођења код куће
Поставка песама у Теригати такође често наглашава кућне просторе које жене заузимају. У једном, Пуна, слушкиња ниже касте, научила је браману високе касте лекцију о карми. Док је обављала своје јутарње послове доношења воде, видела је свештеника како изводи свој ритуал прочишћавања купања у ледено хладној води. Довела је у питање ефикасност овог ритуала и рекла му да ослобођење долази од Будиног учења, а не мучењем нечијег тела.
У другом, Патачара, која је некада била жена богатог човека, али се окренула одрицању након преране смрти своје деце, прича следеће :
Прво сам погледала у кревет, а онда сам села на кауч ииглом сам извукала фитиљ лампе.Тек након што се лампа угасила, мој ум је био слободан.
Док су монахиње ишле монашким путем напуштања домаћег живота, за собом су остављале ропство, а не свакодневно искуство живљења. За Патачару није било потребе за боди дрветом; њен ум се ослободио патње и ушао је у просветљење право у својој колиби после овоземаљског чина гашења своје лампе.
Постати просветљене, заједно
Монахиње су учили не само од Буде већ и од других монахиња. Охрабрене су да брину и подржавају једна друге. У ствари, фраза „изгледала је као неко коме могу да верујем“ појављује се више пута у Теригати, када су се монахиње присећале како су уопште кренуле путем.
Безимена монахиња пише:
Без мира у срцу, пуна сексуалне жеље,ушла сам у манастир, плачући, раширених руку.Пришла сам монахињи,изгледала је као неко коме могу веровати.Она ме је научила дамиО томе шта чини човекаО чулима и њиховим објектимаИ о основним елементима који чине све.
Заједница колега практиканата у будизму назива се санга. То је један од Три драгуља, а друга два су учитељ, Буда, и његово учење, „дама“. Свако ко жели да постане будиста заветоваће се да ће наћи уточиште у Три драгуља, који подржавају будистичку праксу. То су учитељ, поучавање и заједница. У случају ове безимене монахиње – и многих других – будистички пут је поплочан не само Будом и његовим учењем, већ и заједницом поверења и заједничких тежњи.
Песме у Теригати су подсетник да просветљење не мора увек да буде дуго путовање у шуму, већ се може десити у нечијем скромном пребивалишту. За неке би то једноставно могло значити радост проналажења заједнице.
Јуе Лианг, доцент за религију, Универзитет Кејс Вестерн Ризрв
0 $type={blogger}:
Постави коментар