Неки чланови побожних кругова у првим вековима ислама тежили су дубљој побожности интернализујући захтеве шеријата и живећи аскетским начином живота. Аскетске, мистичне амбиције могу се пратити још од времена пророка. Треба напоменути да ови култови ни на који начин нису били антиномски. Такве антиномске особине су се, међутим, појавиле код људи који су се звали суфије (једн. суфи). Суфи је изведеница од суф, "вуна" и алудира на одећу појединаца; можда је и првобитно било подругљиво име.
Оригиналне суфије — постоје докази о њиховом постојању од средине осмог века — су изгледа одавали почаст некој врсти емоционалне религиозности. Некада су се у посебно расположење доводили слушајући музику или поезију. Супротстављали су им се припадници аскетске, мистичне секте. Ови viri religiosi, или побожни обожаваоци (арап. нуссак, уббад, једн. насик, абид), формирали су сопствену науку у осмом и деветом веку, коју су назвали илм ал-батин, „унутрашње знање“, за разлику од јуриспруденције (фикх) и хадис, који су се називали „спољним знањем“ (илм алзахир). Супстанца „унутрашњег знања“ била су унутрашња искуства и упутства за психагогију, вођење душе. Зачетке ове врсте науке већ је показао Хасан ал-Басри. Потпуно развијена, могла се препознати у деветом веку код Мухасибија (ум. 857), који је, као и многи од ових побожних верника, долазио из улемских кругова. У току 9. века овој психогогији су се придружиле космолошке спекулације, антропологија и догматске расправе. Као и у другим круговима, и овде је однос божанске свемоћи и јединства (арап. тавхид) према људском деловању играо централну улогу у расправама побожних обожавалаца. Њихово решење је имало за циљ потпуно сузбијање људске независности и потпуне оданости Богу, доживљеног као јединог стварног актера. Докази о овим расправама укључују списе Џунејда ибн Мухамеда у Багдаду (ум. 910) и Хакима ал-Тирмизија (ум. око 910) у Трансоксанији.
Током друге половине 9. и прве половине 10. века, назив суфије, који је до тада био назив маргиналне групе, проширио се и на побожне вернике. Разлози за то нису јасни. Регионалне разлике су очигледно постојале, пошто је назив суфи још увек био углавном непознат у источном делу исламског света око 900. године.
Од десетог века па надаље, цео мистични покрет се назива „суфизам“ (арап. тасаввуф). У суфијским уџбеницима који се могу сматрати класичним, а који су написани после средине десетог века, више се нису правиле разлике између првобитно одвојених суфија и побожних верника. Побожни човек као што је Фудајл ибн Ијад (ум. 803), који се у вероисповедањима из десетог века помиње као ауторитет сунитске улеме, постао је родоначелник суфија у суфијској књижевности. Као аутори класичних суфијских уџбеника из десетог и једанаестог века, треба поменути Калабадија (ум. 990 или 994), Абу Насра ал-Сарраџа (ум. 988), Суламија (ум. 1021) и Кушаирија (ум. 1072), који је био такође ашаритски теолог.
Због антиномских елемената преузетих из првобитне суфије, који далеко нису наишли на одобравање код свих, суфија је понекад трпела прогон од стране државе уз прећутни пристанак улеме. Међутим, овај прогон није наштетио покрету.
Тесаввуф је уживао велико охрабрење кроз ауторитет ал-Газалија, који је раније поменут у другом контексту. Ал-Газали није унео никакву суштинску иновацију у тесаввуф, јер су у деветом веку постојали побожни верници који су били узори за његове напоре да споји шеријат и унутрашњост, илм ал-захир и илм ал-батин, и био је упознат са њиховим делима. Ипак, концепти и идеје грчке филозофије које су уведене у мистични покрет преко ал-Газалија биле су заиста нове. Концепти верника и систематских теолога десетог и једанаестог века потичу из исламске традиције, догматике, шеријата и хадиса.
Од захтева да се у свему види Божије дело и поштују његове заповести у свим поступцима потискивањем сопственог ега што је више могуће и жеље која из тога произилази (као у тевхидској доктрини класичног тесаввуфа), само је мали корак до изјаве да је Бог све. Али овај корак је први пут предузео у тринаестом веку Ибн ал-Араби (ум. 1240) из Шпаније. Његова доктрина о јединству бића (арап. вахдат ал-вуџуд) имала је велики утицај на даљи развој исламског мистицизма. Најгрубљи противник Ибн ал-Арабија, а посебно његових ученика, био је поменути Ибн Тајмија, чија критика није имала ефекта у његово време.
Увек је било изузетних личности које су инспирисале обуку ученика. Нема доступних информација о чврстим организационим облицима мистичних школа у раним вековима ислама. Један аутор из једанаестог века избројао је дванаест великих школа које су постојале у његово време. Чини се да су више показивали теоријске токове него постављене организационе форме. Мистичне школе су у 13. веку почеле да добијају такве облике организовања, које називамо редовима (арап. тарика, мн. тараик или турук). Основано је више редова, од којих неки постоје и данас. У касном средњем веку имали су велики политички утицај, на пример, у настанку Сафавидске државе у Ирану и у Османском царству.
Мистични пут је у основи отворен сваком муслиману. Свако – чак и ако, посебно у модерним временима, кроз вођство шејха – може да се уздигне до виших (према суфијама) облика религиозног знања, који су почетнику обећани као један од плодова пута. Шиити, за које верски ауторитет и знање увек морају бити везани за крвно сродство које сеже од имама до пророка Мухамеда, били су и још увек су против овог „демократског“ схватања знања суфија. Шиити су стари, а опет увек нови противник суфизма, као што су показале последице Иранске револуције 1978-79. Шиизација Персије након 1500. након освајања Сафавида такође није помогла у промовисању сунитских суфија, који су били организовани у редове који су тада били угњетавани. Неки су преживели, али само зато што су се шиизирали. Мисао и култура суфија су, међутим, већ у толикој мери утицали на општу интелектуалну културу Ирана, чак и пре династије Сафавида, посебно посредством велике персијске поезије, да је остала једна од њених укорењених компоненти до данашњих дана.
Истраживања егзотеричне историје и историје идеја неперсијског сунитског мистицизма од тринаестог века до данас још су у повоју. Генерално се може рећи да је теозофски систем учења Ибн ал-Арабија имао велики утицај. Редовна активност је дефинитивно подстакнута у осамнаестом и деветнаестом веку. Књижевност на енглеском чак говори о неосуфизму; да ли је ово чињенично, за сада остаје отворено. Посебно модерне суфије своју мистичну доктрину и праксу често називају тарика мухамедија, „Мухамедов пут“. Али чак и за најстарију суфију Мухамедов живот (сира) и дела (сунна) били су њихов узор. Суфије нису само требали да га опонашају (imitatio Muhammadi) својим телом и душом, већ су такође настојали да Мухамеда увек имају у својим мислима и осећањима. Ова визуализација је могла постати толико интензивна да су замишљали да виде пред својим очима самог физичког Мухамеда, који им је дошао са саветима и поукама. Они су били и јесу, за разлику од вехабија, уверени да и после смрти Мухамед наставља да живи у људском облику. Одговарајућа теорија се овде не може детаљно објаснити. У овој екстремној манифестацији, пракса покоравања Посланиковом суннету одступила је од традиције књиге и вратила се самом Посланику.
0 $type={blogger}:
Постави коментар