Да би постигли свој циљ, хариџити нису устезали од убиства. Али је убијен од стране хариџита на капији џамије у Куфи у јануару 661. године, чиме је отворен пут Муавији (вл. 661–680) и Омајадима. Сада је Сирија постала језгро царства које се протезало од Атлантика до источног Ирана, повезујући области које су као гвозденом завесом вековима биле одвојене границом између Сасанидског царства и Византије. Сирија је била природни центар ове политике. Арапско полуострво, посебно Хиџаз, колевка ислама, поново је пао у стање политичке неуједначености у којем је постојало пре Мухамедових активности. Медина је постала „уморни кутак“ побожних који нису могли да се помире са промењеном ситуацијом и супротставили су се политичком динамизаму Омајада у Сирији идеалом конзервативне исламске побожности. Како су они то видели, Муавијин долазак на власт је окончао низ „исправно вођених калифа“. Уместо најближих Посланикових сапутника, нови лидери Исламске заједнице били су људи који су прихватили ислам након освајања Меке из опортунистичких разлога, а не из унутрашњег убеђења.
У династији Омајада доминирали су Арапи, а Мухамедова првобитна идеја о исламу као религији Арапа и даље је била на снази. Док је Омар „очистио“ Хиџаз од немуслимана и унапредио принцип да Арапи хришћани треба да пређу на ислам, Омајади су то што су Арапи поставили као услов за конверзију. Да би испунили тај услов, неарапи су морали да се придруже арапском племену, чиме су стекли статус „клијента“ (арап. мавла, мн. мавали). Али ни то заправо није било пожељно, јер је Исламску државу требало да подржи народ састављен од правих Арапа. Муслимани су били једини којима је било дозвољено да носе оружје, и они нису смели да траже било какав посао, већ би уместо тога били издржавани као ратници харачом и порезима који су плаћали поданици. Циљ освајања није био преобраћење покорених већ успостављање исламске власти.
Централни проблем Омајада био је проналажење равнотеже између партикуларних племенских интереса и захтева централизоване државе, као и потврђивање династичког принципа. Муавија је током свог живота успео да одреди за наследника свог сина Језиду (вл. 680–683). Одмах након што је Језид преузео власт, отпор се развио на арапском полуострву и у другим деловима империје. Први који је полагао право на калифат био је Алијев син Хусеин. Са мноштвом следбеника напредовао је до Ирака, где је Али већ тражио подршку својих следбеника, и пао је код Кербеле (близу Куфе) после кратке битке са трупама које је послао Језид. Околности његове смрти маштовито су осмишљене шиитском пропагандом, а годишњица се слави, десетог Мухарема, као празник. У Ирану, јужном Ираку и многим другим областима са шиитском популацијом, овај догађај се традиционално обележава тазијом, неком врстом игре страсти, у комбинацији са парадама улицама и самобичевањем од стране учесника као покајање јер су Хусеина напустили његови следбеници.
Хусеинова мученичка смрт је за сада окончала шиитске наде да ће добити власт. Његов брат Хасан одрекао се свих политичких активности и умро у Медини као пензионер Омајада. Након Хусеинове смрти, Абдалах ибн ал-Зубаир се појавио као претендент на трон. Његове тврдње су биле засноване на истом ставу који је његов отац, Зубаир, подржао на страни Талхе у отпору против Алија. У бици код камиле, Абдалах се борио на страни свог оца. Сада је успео да иза себе окупи велике делове исламског света. У Меки је владао као контракалиф и успео је да остане на власти дванаест година, пошто су Омајади били ослабљени унутрашњим сукобима. Јединство династије није могло бити поново успостављено све до владавине калифа Абд ал-Малика (685–705). Он је завршио грађански рат и покренуо низ административних реформи. Арапски је постао званични језик уместо националних језика, кованица је арабизована и исламизована, а у главним градовима царства подигнуте су величанствене грађевине. У Јерусалиму је кренуо стопама краља Давида, украшавајући брдо храма сјајним грађевинама за које се сматрало да су реституисани, иако исламизовани, Храм. Када је муслиманска традиција касније учинила Харам ал-Шариф одредиштем Мухамедовог ноћног путовања (исра) и местом његовог узашашћа (мираџ; видети суру 17:1), Јерусалим је промовисан у трећи свети град ислама, после Меке са Кабом и Медином са Посланиковим гробом.
Крај грађанских ратова и наставак консолидације династије под Абд ал-Маликовим сином Валидом (705–715) довели су до новог таласа освајања након што се арапска експанзија зауставила средином седмог века и покушаји раних Омајада да освоје византијско срце нису донели никакве резултате. Под Тариком ибн Зијадом, Арапи су прешли Гибралтарски мореуз (Џабал Тарик) у Шпанију 711. године. Визиготи су били ослабљени унутрашњим превирањима и недостајали су им јаки савезници. Сходно томе, скоро цело Пиринејско полуострво је релативно брзо припало Арапима. Само на северу остала је Астурија, која је постала полазна тачка Реконквисте. Почела је практично у истом тренутку када су Арапи заузели Шпанију, тако да њихов продор према јужној Француској и окупација Нарбона и Тулуза нису могли дуго да се одрже. Појачање Каролинга зауставило је арапско напредовање у Француској (у бици код Тура и Поатјеа 732.) и увело контрапокрет, у току којег су Франци прешли Пиринеје и успоставили Шпанску марку, стварајући базу која послужиа за интензивирање Реконквисте.
Северна Африка је касније постала база за арапске селидбе у јужну Европу. Полазећи од Туниса, Аглабиди су освојили Сицилију (која није враћена Арапима све до инвазије Нормана) почевши од 827. године, а затим су напали Италију. У Барију је један арапски емират могао да се одржи три деценије (841–871), а 868. је освојена Малта. Разбојничке арапске групе успоставиле су се на Алпима и постале претња на путевима који повезују Италију са средњом Европом.
Отприлике у исто време када су Арапи прешли Гибралтарски мореуз на западу, кренули су напред из источног Ирана према Трансоксанији и заузели Бухару и Самарканд након дугих борби. Тиме су постављени темељи за освајање Средње Азије и исламизацију Турака. Ови успеси су били могући не само зато што је Кина била ослабљена унутрашњим превирањима и није могла да потврди своју превласт у удаљеним деловима Туркистана.
Из јужног Ирана Арапи су се пробијали кроз Белуџистан све до долине Инда и основали емират Мултан 711. године, који је требало да постане језгро исламске Индије. Прошло је доста времена, међутим, пре него што Газнавиди који су деловали из Авганистана у првој половини једанаестог века кренули на Индију и, након низа напретка који су започели само као напади, појавила се исламска држава која је покривала велике делове северне Индије и служила као основа за континуирану – углавном мирну – експанзију ислама у јужну и источну Азију.
Нови почетак у раном осмом веку кулминирао је калифатом Омара ибн Абд ал-Азиза (717–720), Абд ал-Маликовог нећака, такође званог Омар II да би се разликовао од Омара ибн ал-Хаттаба. Његово име се везује за прописе који су утицали на правни статус немуслимана који живе у Исламској држави. Ови статути, који су теоретски још увек важећи и данас и који се могу вратити на снагу у било ком тренутку, приписују се Омару I, другом од „исправно вођених халифа“, због њиховог фундаменталног значаја. Абд ал-Маликов син Хишам (724–743) био је последњи енергични владар Омајада. Водио је годишње походе на Византију и наставио борбу против Турака у средњој Азији. Али унутрашњи немири су најавили да је крај владавине Омајада на помолу. Шиити су се поново подигли у Ираку, хариџити су распиривали немире, берберски устанак у северној Африци тешко је могао да буде угушен, а абасидска пропаганда у Хурасану наишла је на одјек међу арапским племенима која су се тамо населила. У новембру 749. године одана је почаст Абасиду Абу л-Абасу као калифу у Куфи. Прогонио је Омајаде без милости. Марван II, последњи халифа Омајада (744–750), поражен је од абасидских трупа јануара 750. године у северној Месопотамији; побегао је и убијен у Египту. Абд ал-Рахман, унук Хишама, побегао је у Шпанију и основао наследничко краљевство које је достигло свој врхунац у калифату Кордоба и опстало до једанаестог века.
0 $type={blogger}:
Постави коментар