Религија у програмима политичких партија. Год. 1 Бр. 2 (2007): Политикологија религије

Религија у програмима политичких партија. Год. 1 Бр. 2 (2007): Политикологија религије

РЕЧ ГЛАВНОГ УРЕДНИКА, Miroljub Jevtić, 2-2

СЛОВАЧКО-МАЂАРСКИ ОДНОСИ, КАТОЛИЧАНСТВО И ХРИШЋАНСКА ДЕМОКРАТИЈА, Michaela Moravčíková, 5-28. Распад Аустроугарске монархије, неслагање Мађарске са послератним преуређењем овог региона на основу Тријанонског уговора и питање права мађарске националне мањине у суседним земљама су препреке које оптерећују словачко- мађарске односе. Чини се да је тешко превазићи ове препреке иако су обе нације блиске културно и ментално, деле више од 1.000 година заједничке историје у неколико државних ентитета и традиционални хришћански и католички идентитет. Конфликт је у току на политичком нивоу. То се посебно манифестује на унутрашњем политичком плану јер Словачка има добро организовану и бројну мађарску мањину, али и у односима обе суседне земље на међународном плану. Обе посебне католичке цркве стављају нагласак на заштиту националног интереса. Нација више повезује збир појединаца него религију. У тешким ситуацијама нација постаје секуларна религија, а то је повезано и са постепеном секуларизацијом друштва и преношењем трансцендентних карактеристика и функција на нацију или националну државу.

РЕЛИГИЈА И СТАВОВИ ПОЛИТИЧКИХ ПАРТИЈА, Maria Serafimova, 29-38. За друштва која су добро утемељена и која су стабилна, кретање од прошлости преко садашњости до будућности не представља никакав проблем. Међутим, шта се догађа ако су кризе учестале и бескрајне. У том случају, појављује се потреба за сигурношћу и подршком, неопходност да буду створени чврсти темељи светски и социјални универзум људи. Религија може помоћи у легитимизацији тих циљева и настојања друштва, у јачању одлучности његових припадника. Заправо, она представља симбол солидарности друштва и заједничког осећања. Многи одговори које пружа религија чине свети универзум традиционалних друштава, али они могу бити укључени и у стварање модерне светости, под условом да та „светост“ не значи искључиво „религиозност“. Кључни делови овог рада су утемељени на социолошким истраживањима, изведеним пре свега уз коришћење квантитативних метода, а не квалитативних.

ФУНКЦИЈА ПРЕДСЕДНИКА И РЕЛИГИЈА У ПОЛИТИЧКОМ СИСТЕМУ САД, Miroljub Jevtić, 39-60. САД су настале као резултат борбе усељеника из разних, пре свега европских, зeмаља за политичке али и верске слободе. И то је био један од покретачких мотива америчког рата за независност. Стога су САД створене као нека врста федерације разних протестантских верских заједница, којима су се прикључили и римокатолици јер су и они бежали од верске нетолеранције англиканске цркве. Религија је зато играла и игра велику улогу у историји ове земље. Функција председника као главног представника администрације и њена веза са религијом најбољи је доказ за то.

СТАВ НАПРЕДЊАЧКЕ СТРАНКЕ ПРЕМА  СРПСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ, Dragan Novaković, 61-80. Стекавши аутономију од Васељенске патријаршије 1831. године Српска православна црква постепено је учвршћивала положај уставима и законима Кнежевине Србије доношеним током XIX века. Утврђени статус државне цркве подразумевао је значајне привилегије, али и спремност да се прихвате од књаза и владе кандидати одређивани за највише јерархијске положаје и државна контрола готово свих сегмената верског живота. Успостављени однос, у коме су често игнорисане канонске одредбе, омогућио је неку врсту партнерства захваљујући коме је држава стално економски јачала и учвршћивала демократске институције, а Црква усавршавала унутрашњу организацију, побољшавала квалитет свештеничког кадра и остваривала повољне услове за вршење духовне мисије. Незадовољство руском политиком после Берлинског конгреса и заузимање нове спољнополитичке оријентације са ослонцем на Аустро-Угарску брзо се одразило на односе између кнеза Милана и митрополита Михаила као доказаног русофила и ватреног заговорника пансловенске солидарности. Незадовољан митрополитивим ангажовањем у Босни, нови савезник је од кнеза тражио да удаљи опасног противника, али је то било тешко учинити због популарности врховног поглавара и доказаних способности у руковођењу Црквом. Нашавши разлог у отпору Цркве доношењу Закона о таксама, кнежевска влада, коју је водила Напредњачка странка, прво је 1881. године сменила митрополита Михаила, а 1883. године и остале непокорне епископе.

САВЕЗ КОМУНИСТА ЈУГОСЛАВИЈЕ И РЕЛИГИЈА - са освртом на законску регулативу и праксу, Tomislav Branković, 81-96. Kомунистичка партија темељила је свој однос према религији на марксизму-лењинизму као научном и теоријском оквиру. Марксизам као критичка теорија капиталистичког друштва разматрао је феномен религије и религиозности у односу на грађанско друштво и конципирао пројекат будућег социјалистичког друштва. Може се рећи да марксизам феномен религије посматра из визуре класног друштва, са материјалистичког становишта и уз примену историјског метода истраживања. Извориште религије налази у отуђењу човека, прво од себе самога, а затим и од других људи и на крају од самог друштва. Марксизам превазилази дотадашње просветитељске критике религије, као и вулгарно–марксистичке које су религију и религиозност везивале за људско незнање и заблуду. Марксизам религију ставља у историјски оквир укључујући друштвено и економско окружење које се мења, развија и тиме производи или доводи до промене религиозне свести.

МОГУЋНОСТ ОБРАЗОВАЊА О ВЕРСКОЈ КУЛТУРИ У ДРЖАВНИМ ШКОЛАМА, Inoue Nobutaka, 99-110. У Јапану, верско образовање обично се дели у три категорије: а) образовање које се односи на упознавање религија, односно знање о религијама; (б) образовање које се односи на усађивање верских осећања; и (в) уже верско или конфесионално образовање. Док се образовање које се односи на упознавање религија, односно знање о религијама, може изводити у државним школама, конфесионално образовање је забрањено. У послератном Јапану вођене су дуге дискусије у вези са усађивањем верских осећања. Неки инсистирају да оно треба да буде извођено у јавним (државним) школама, док се други томе супростављају сматрајући то за последицу утицаја државне шинто религије из предратног периода када су држава и вера (шинто храма) биле дубоко повезане. Основни закон о образовању је био ревидиран у децембру 2006. године, убрзо после инаугурације Абеовог кабинета. Релевантни члан овог закона је био донекле ублажен додавањем речи „опште образовање у вези са религијом“. Међутим, с обзиром на то да су се у јапанском друштву у послератном периоду обично избегавале дискусије о верском образовању било би врло тешко усвојити нове образовне планове на основу ранијих перспектива, посебно када је реч о усађивању верских осећања.

ПРИЛАГОЂАВАЊЕ И КОМПЛИКАЦИЈЕ У КАТОЛИЧКИМ И МЕЂУВЕРСКИМ МЕШОВИТИМ БРАКОВИМА, Abe W. Ata, 111-129. Често се недовољно обраћа пажња на чињеницу да у свету има, као последица глобализације, све више мешовитих бракова. Сматра се да су мешовити бракови најбољи индикатор да ли је нека одређена група интегрисана и довољно прихваћена у већинској заједници. У овом чланку се разматрају проблеми и изазови повезани са „мешањем“ припадника различитих верских заједница, са посебним нагласком на бракове између католика и других хришћана. Питање како ће се верске заједнице односити према овим браковима у следећих неколико генерација биће врло значајно не само када је реч о заједници која се посматра, већ и за шире аспекте међуверских и међукултурних односа.

'МУЧЕНИШТВО' ТАМИЛСКИХ ТИГРОВА У ШРИ ЛАНЦИ: ВЕРА У САМОУБИСТВО ЗА НАЦИОНАЛНОСТ?, Shanthikumar Hettiarachchi, 131-142. У чланку се разматра питање „мученичких самоубистава“ припадника Тамилских Тигрова у Шри Ланки као облика политичке стратегије у циљу остваривања самоопредељења и ослобођења од „хегемоније Синхалеза“. Протагонисти су дали ново верско–политичко значење историјски слављеним делима мучеништва, које се врши у име вере и верских убеђења. Самоубице–бомбаши не верују у то да су њихова самоубилачка дела пресудна за битку. Она су представљена као храбра дела ради части и жртвовања за породицу, етничку заједницу или, још значајније, против „терора који други спроводе“, због чега „такви акти насиља“ морају бити заустављени. Самоубилачка дела не представљају, стога, акт насиља, већ акт одлучујућег жртвовања за сународнике и њихову слободу. Аутор се ослања на неке аспекте истраживања и радова Питера Шлака и Мајкла Робертса, који су се бавили истим питањем мучеништва као облика секуларног отпора или, као Робертс, верским аспектима у току војне обуке самоубица–бомбаша и после извођења њихове мисије. Он указује да учвршћивање вере у самоубиство и њена ритуализација представљају вешто направљено политичко средство и моћно оружје за ширење психозе у редовима непријатеља, у циљу стварања сепаратистичке државе.

ПУТ КА МИРУ НА БАЛКАНУ ЈЕ ПОПЛОЧАН ЛОШИМ НАМЕРАМА, Gregory R. Copley, 143-154. Већ су дуго и широко присутна предвиђања да ће безбедоносна ситуација на Балкану – заправо у читавој Југоисточној Европи – постати деликатна, да ће она бити угрожена у последњој фази албанских настојања да остваре независност српске покрајине Косово и Метохија. Регион Косова је данас подручје на којем царује безакоње. Косово је етнички очишћено од Срба и насељено је Албанцима који су се постепено и илегално, у протеклим деценијама, досељавали у то подручје. Протекле године такозване мисије одржавања мира од стране међународне заједнице нису имале никаквих резултата. Постојање Косова као номинално независне државе, без испуњавања иједног од основних услова државне суверености, не може да допринесе ни на који начин даљој стабилности региона или Европе. Такође, не може да буде од користи ни за америчке стратешке интересе, осим ако ти интереси нису угрожавање будућности источне и јужне Европе.

"ИСЛАМИЗАЦИЈА И АЛБАНИЗАЦИЈА СТАРЕ СРБИЈЕ", Zoran Jevtović, 157-160

"ДЕМОКРАТСКА ТЕОКРАТИЈА ИЛИ МУЛАКРАТИЈА?", Dragan Grković, 161-164

"МЕЂУНАРОДНИ ТЕРОРИЗАМ У РУСИЈИ", Olga Zorić, 165-170

УСПЕХ ПОЛИТИКОЛОГИЈЕ РЕЛИГИЈЕ, Dragan Novaković, 171-175