Јулије Цезар је проглашен за понтифекса максимуса (63. п.н.е.)

Јулије Цезар је изабран за понтифекса (pontifex) у Риму 73. пре Христа. Он је у том својству служио 10 година и био је само један од 15 чланова колегијума понтификата. Колегијум је водио понтифекс макимус (врховни понтифекс), који је надгледао весталке и објављивао законе који се односе на верски живот Рима. Главне атрибуције понтифекс макимуса биле су везане за администрацију ius divinum (божанског закона): церемоније искупљења у случају природних катастрофа или епидемија; освећење храмова, регулисање календара (посебно додавање интеркалних месеци да би се календар синхронизовао са годишњим добима); надзор над сахрањивањем, патрицијским браковима, усвојењима и тестаментарним наслеђем; и регулисање јавног морала. Понтифекс макимус је био портпарол свих понтифекса пред Сенатом и тако је имао истакнуто политичко место у Републици. Понтифекс макимус постављен под Сулином диктатуром, Квинт Метел Пије је умро 63. пре Христа, а функција је постала упражњена. Под Сулом, понтифекса макимуса је именовао Сенат. Међутим, 63. пре Христа је враћен lex Domitia (издат 104. пре Христа), којим се о именовању свих понтификата одлучивало гласањем у скупштини римских грађана. Тај закон је одредио само 17 племена Рима као квалификоване за гласање, а успешном кандидату је била потребна већина од девет за победу. Два кандидата објавила су своје одлуке да се кандидују — Квинт Лутације Катул и Публије Сервилије Исаурикус. 

Поред тога, Цезар (тада је имао само 37 година) представио је и своју кандидатуру. Имао је релативно мало искуства у администрацији, а највиша функција коју је до тада имао била је едилска. Насупрот томе, Исаурикус је био Цезаров сопствени командант у Азији, док је Катул био конзул 78. пре Христа и цензор 65. пре Христа. Штавише, Цезар је био дубоко у дуговима и очигледно је позајмио више новца за предизборну кампању како би обасуо кључне људе у сваком племену поклонима и услугама. Његови ривали су урадили исто, пошто је закон дозвољавао подмићивање све док неко није ухваћен како преноси новац. Чини се да је Цезар био далеко успешнији у овој врсти политичке игре, а Катул је почео озбиљно да брине о могућности да Цезар победи на изборима. Стога је понудио Цезару знатну своту новца, под условом да се он (Цезар) повуче из трке. Цезар је одговорио позајмивши још више новца за мито. 

Ујутро на изборима, прича се да је његова мајка, Аурелија, изразила озбиљну сумњу у исход избора, јер да је Цезар изгубио, донео би пропаст не само себи, већ и читавој својој породици. Цезар је рекао својој мајци да ће се или вратити кући као понтифекс макимус или се неће вратити уопште. Према Плутарху (Цезар 7), гласање је било веома тесно, али Светоније (Цезар 13) сугерише да је Цезарова победа била убедљива, са више гласова за њега у Катуловим и Исауриковим сопственим племенима него што су обојица добили укупно. У сваком случају, ово је била огромна политичка победа за Цезара, јер је он сада играо централну улогу у многим аспектима религије и ритуала римске државе. Као понтифекс макимус задужен за ius divinum, Цезар је увео реформу календара која је довела до онога што је постало познато као јулијански календар, који је остао стандард до увођења грегоријанске реформе у 16. веку (и још увек га прате различите православне групе у Русији и Грчкој, које одбијају да признају грегоријански календар). Функција понтифекса макимуса није ограничавала Цезарове будуће политичке или војне аспирације. Штавише, сада се преселио из своје прилично сиромашне куће у Субури (препуној четврти ниже класе и озлоглашеној градској четврти са црвеним светлима) у domus publica на ивици Виа Сакре. Домус публика се налазио на источном крају Форума, поред храма Весте и Регије, где су били смештени записи и анали понтификата и где су се редовно састајали као колегијум. Сада је био у самом срцу града. Након његовог избора за понтифекс макимуса, његова политичка каријера је добила стрм и брз успон. Био је претор 62. пре Христа, затим пропретор за провинцију Хиспанија Ултериор, иако као понтифекс макимус није требало да напусти Италију.

Види такође. Изградња Вестиног храма у Риму под Нумом Помпилијем (715–673. п.н.е.); Нума Помпилије оснива верске институције Рима (вл. 715–673. п.н.е.); Плебејци у Риму подобни за свештенство, Лекс Огулнија (300. п.н.е.); Јулије Цезар је проглашен за Паренс Патрие и касније је обожен (44. п.н.е.); Октавијан/Август и успостављање култа цара (крај 1. века пре нове ере – почетак 1. века нове ере).

ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 118-119

Субура 

Округ Рима познат као Субура налазио се у центру града, у ниском подручју између брда Виминал и Ескилин. Током 1. века пре нове ере, ово је било насељено подручје ниже класе и злогласна римска четврт црвених светала. Главни становници овог округа били су криминалци, макрои и проститутке, али је било и досељеника, скромнијих радника, али и трговаца и политичара. Два надгробна натписа помињу чизмара и платнара из Субуре. У истим кућама са имућнијим грађанима живели су трговци, писци и занатлије, први у горњем, а други у приземљу зграде. Према Светонију, Јулије Цезар, пре него што је постао понтифекс макимус, живео је у скромној кући у Субури.

ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 119