Зашто Јевреји беже са Запада?

Јеврејска историја је дуго била дефинисана миграторним кретањима далеко од невоља ка сигурнијим местима. Током протеклих пола миленијума, најсигурније луке за „светску усвојену децу“, како је рекао Дејвид Мамет, углавном су биле земље енглеског говорног подручја, прво Британија, а затим посебно САД, Канада и Аустралија.

Ово све више није случај. Британској јеврејској заједници прети растућа плима анти-израелске и антијеврејске агитације како са левице тако и са сегмената много веће муслиманске популације у Великој Британији. У Аустралији су нападнути јеврејски центри за бригу о деци и канцеларија посланика. Чак и Сједињене Државе и Канада, где живи преко 70% јеврејске дијаспоре, показују знаке повећаног антиционистичког и отвореног антисемитског расположења. Заиста, у САД, антисемитски злочини из мржње сада су патуљасти злочини у односу на злочине мржње против муслимана, црнаца или Азијата. Није ни чудо што многи Јевреји размишљају о одласку на безбеднија места.

Потенцијални пад јеврејске англосфере наговештен је наглим падом у Европи и широм Азије. Јеврејска популација у Европи износила је 3,5 милиона 1950. године, након Холокауста. Данас је пао на знатно испод 1,5 милиона. Француска је дом треће по величини јеврејске заједнице на свету, али се она смањује. Од 2000. године, скоро 50.000 Јевреја је напустило Француску, углавном одласком у Израел. Још шокантније је било виртуелно уништење Јевреја у исламским земљама – од милион људи 1960-их, данас на овим местима живи мање од 15.000 Јевреја.

Антисемитизам, вођен нападима исламиста и њихових левичарских савезника, био је главни покретач овог пада. Истраживање је показало да се једва 13% антисемитских напада у Европи може пратити до десничара. Наравно, постоји разлог за забринутост због неких десничарских антисемитета у редовима аустријске Слободарске партије (коју су основали бивши СС официри), АфД-а у Немачкој и Јобика у Мађарској. Али управо сада, непосредна опасност лежи на другом месту.

Англосфера је донедавно представљала бедем против антисемитизма. Као што Барбара В. Тачман објашњава у Библији и мачу, Јевреји су дуго имали везе са Британијом, а ови односи сежу до пре римског доба. Године 1290. Едвард I јесте најавио протеривање Јевреја, али су се многи вратили углавном по налогу Оливера Кромвела у 17. веку. Кромвелови Округлоглави доста своје инспирације су црпели из Старог завета. Наравно, у исто време, британски Јевреји су претрпели значајну дискриминацију у последњих пола миленијума и нису могли да гласају у парламенту све до 1858. године.

Крајем 19. века, британска јеврејска популација је порасла захваљујући миграцији из региона у којима доминира Русија на истоку Европе, посебно из Пољске. Многи су помогли у обликовању британске левице и Лабуристичке партије, док су други отишли ​​да учествују у снажној британској економији, укључујући и као мигранти у колонијама, посебно у Јужној Африци, Аустралији и Канади.

Али током последњих пола века, јеврејска популација у Британији је опала. Данас, са централним Лондоном који често одјекује уз звуке про-Хамасових демонстрација, живахни центар јеврејског живота претворен је у забрањену зону. Како секуларни Јевреји мигрирају или склапају бракове, једна студија предвиђа да ће јеврејска заједница у Енглеској до краја века углавном бити ортодоксна.

У Канади, јеврејска популација од отприлике 326.000 чини мање од једног процента укупне популације од 40 милиона. То и даље чини јеврејску популацију Канаде четвртом по величини на свету. Јевреји су се суочавали са дискриминацијом и предрасудама, посебно под антисемитским троструким премијером Мекензијем Кингом у првој половини 20. века. Али до 1990-их, канадски Јевреји су постали релативно добро образована и просперитетна популација.

Као и у Европи, све суморнији изгледи за канадске Јевреје потичу из савеза између левице земље и милитантних делова муслиманског становништва које се више него удвостручило од 2000. године. Ово је подстакло антисемитизам унутар Трудоових партнера у левичарској Новој демократској партији, као и међу Либералном партијом Јевреја, која је традиционално била избор Јевреја Канаде. Ово одступање је оличење одлазећег обећања Џастина Трудоа да ће ухапсити израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа ако се усуди да крочи на канадску територију.

Није ни чудо што се 82% канадских Јевреја данас осећа мање безбедно него пре погрома 7. октобра. Антисемитизам сада чини две трећине свих злочина из мржње инспирисаних вером. Торонто, дом највеће јеврејске популације у Канади и много веће муслиманске заједнице, доживео је, према неким мерењима, највећи број антисемитских инцидената по глави становника на Западу.

САД су обезбедиле најгостољубивију средину за Јевреје од првог доласка у Нови Амстердам (касније Њујорк) 1654. године. Након америчке револуције, нова република није имала државну цркву (иако је била изразито протестантска). Џорџ Вашингтон је 1790. године у писму синагоги Туро на Роуд Ајленду рекао да је држављанство део „инхерентних природних права” Јевреја.

Трговачки дух Јевреја се природно стопио са америчком предузетничком културом, не само у великим источним градовима већ и у хиперкапиталистичкој Калифорнији, коју је један нејеврејски посматрач средином 19. века назвао „јеврејским рајем“. И данас је Америка сигурнија од Европе.

Најштетнији напади на Јевреје у Америци долазе са елитних универзитета. Јеврејски студенти суочавају се са жестоким антиизраелским професорима и демонстрантима који блокирају приступ школским зградама „ционистима“. Како је Ервин Чемерински, декан правног факултета у Берклију и познати напредњак, написао у Лос Анђелес тајмсу, „ништа ме није припремило за антисемитизам“ који је сада јасно очигледан у Берклију и другим кампусима.

Синдикати наставника који су све радикалнији, кроз иницијативе попут отвореног антиционистичког програма етничких студија у Калифорнији, користе образовање да одбаце Јевреје као беле угњетаваче и Израел као окрутну колонијалистичку силу. Просветни радници у јавним школама у Оукланду су чак држали неовлашћене подуке, које су укључивале бојанке за основце, са палестинским ликом који каже: „група насилника званих ционисти желела је нашу земљу па су је силом украли и повредили многе људе“.

Све веће непријатељство са којим се суочавају Јевреји на Западу, а посебно у англосфери, ресетује њихову политичку и географску путању. Данашњи прогресивни Културкампф идентификује Јевреје не као историјски маргинализовану групу, већ као моћне беле инсајдере.

Напади, углавном са леве стране, на Јевреје и Израел гурају јеврејску дијаспору удесно. Канадски Јевреји, као и њихови колеге у Британији, одлутали су према конзервативцима. Насупрот томе, британска Лабуристичка партија, као и њен аустралијски парњак, више пута су били непријатељски расположени према јеврејској држави.

У Америци су најјачи противници Израела 'прогресивци', попут сенаторке из Масачусетса Елизабет Ворен и градоначелника Чикага Брендона Џонсона. Скоро сви амерички представници који су гласали против или одбили да заузму став подржавајући Израел након злочина 7. октобра дошли су са левице. Групе попут Black Lives Matter означавају израелски третман Палестинаца као "геноцид" и "апартхејд", док је водећи писац идентитета Та-Нехиси Коатс оштро анти-израелски.

Велика политичка борба међу Јеврејима води се унутар Демократске странке, где многи гледају на симпатичне личности попут конгресмена из Бронкса Ричија Тореса и сенатора из Пенсилваније Џона Фетермана. Међутим, све више Јевреја иде ка Доналду Трампу, за кога многи сматрају да ће бити далеко строжији према исламистичким терористима, избацити стране студенте који крше закон и заштитити опкољене јеврејске заједнице. Већина Јевреја можда не воли Трампа због његове грубости и нативистичких склоности, али он је и даље освојио више јеврејских гласова од било ког републиканца од Џорџа Буша 1992. године. Ортодоксни Јевреји су већ постали темељни поборници Републиканске странке.

Временом ће промене у ставовима Јевреја утицати на то где ће се населити. Према Пју-у, 51% свих јеврејских имиграната мигрира у Израел. Многи други секуларнији Јевреји остају, али се једноставно стапају са општом популацијом и губе свој верски идентитет. С обзиром на ниску стопу наталитета и асимилацију чак и међу великом америчком јеврејском заједницом, неки песимисти предвиђају да ће америчка јеврејска популација до краја века опасти за трећину.

Јеврејска дијаспора у Америци и Британији ће постајати све више ортодоксна, уз подршку група као што је свеприсутни покрет Хабад. За оне који не желе да их воде побожни рабини, Јевреји ће тражити своју заједницу на местима која сматрају безбедним и пријатним.

Ово је подразумевало пресељење из центра града у предграђе. Али сада је велики корак у Америци ка одређеним регионима, првенствено на југу, који су некада сматрани домом антидилувијалног расизма и верских предрасуда. Тридесетих година прошлог века 60% америчких Јевреја живело је на североистоку. Данас на североистоку живи једва 40%, док је проценат Јевреја који живе на југу порастао са 9% у 1960. години на 22% данас.

Највећи раст се десио у великим метроима као што су Атланта, Хјустон, Далас и Мајами. Јевреји такође напредују у мањим јужним градовима, који су често имали мале, али добро успостављене јеврејске заједнице. Кахал Кадош Бет Елохим у Чарлстону је друга најстарија синагога у земљи, а Микве Израел у Савани основан је 1735. године, убрзо након оснивања града.

Јевреји су дуго били истакнути играчи на местима попут Чарлстона. Бивши шеф полиције Рубен Гринберг, полу-Јевреј, полу-црни Хјустонац, вратио је градске улице миру током 1980-их. Такође је понизио беле националисте лично предводећи заштиту од марша Кју Клукс Клана 1980-их, нешто што се никада није поновило. Данас се човек осећа сигурније као Јеврејин у центру Чарлстона него у Паризу, Лондону или чак Њујорку.

Јеврејски студенти такође иду на југ. Већина школа које је Лига за борбу против клевете рангирала најбезбеднијим за јеврејске ученике налази се на југу, док су колеџи Ајви Лиге и врхунски кампуси Универзитета у Калифорнији најмање безбедни.

Ова промена у похађању колеџа могла би да убрза кретање ка југу, јер студенти често остају близу места где похађају школу. Већ прва и трећа по величини јеврејска студентска популација су на Универзитету Флориде и Универзитету Централне Флориде. Ове јужњачке школе, познате по разноликости гледишта, као и фудбалу и боемском животу, су у успону, привлачећи све више ученика са западне обале и североистока.

У светлу кризе коју је покренуо масакр 7. октобра, Јевреји широм англосфере поново процењују своју политику и локацију. Најтрајнија антисемитска плима од 1930-их наставиће да изазива и физичку и психичку дислокацију. Али као што су то чинили миленијумима, Јевреји ће морати да преживе и, надамо се, напредују прилагођавајући се променљивој стварности.

Џоел Коткин је истакнути колумниста, председнички сарадник у урбанистичким студијама на Универзитету Чепмен у Оранџу, Калифорнија, и виши научни сарадник на Институту Цивитас Универзитета Тексаса.

ИЗВОР: https://www.spiked-online.com/2025/02/12/why-jews-are-fleeing-the-west/