Пре недељу дана, Истраживачки центар Пју је објавио истраживање о „верском национализму“. То је незгодан термин, као што су истраживачи признали, али Пју је дао све од себе да га поједностави. На Филипинима, на пример, верски националиста би био хришћанин који каже (а ја сам ово прилагодио дефиницији за Американце) да је
- бити хришћанин веома важно да бисте били истински Филипинци;
- веома важно да филипински председник дели њихова верска уверења;
- Библија би требало да има бар неки утицај на филипинске законе;
- а када се Библија сукоби са вољом народа, Библија би требало да има већи утицај.
Исто би важило и за Малезијца или Индонежана, иако очигледно да „муслиман“ замењује „хришћанина“ и да Куран замењује Библију. Имајући то на уму, истраживање је показало да су 21% Филипинаца „верски националисти“, што је други највећи проценат у испитаним земљама са хришћанском већином. Неких 46% Индонежана би се тако квалификовало, као и 38% Малезијаца. Било би таквих само 9% Тајланђана и мање од 1% Сингапураца. Отворио сам извештај очекујући да ће ове бројке бити много веће, иако бројеви у насловима нису толико илустративни (делимично због услова постављених на термин), а читалац би требало да се више фокусира на циљанија питања која ће се наћи касније.
Можда су најзанимљивије (очигледне) контрадикције на које је истраживање показало. Узмите питање колико је важно имати политичког вођу чија су верска уверења иста као и ваша. Индонезија и Малезија су биле у прва три од 35 земаља које сматрају ово важним. Индонезија је, заправо, прва међу земљама са муслиманском већином. Међутим, само 73% индонежанских муслиманских испитаника мисли ово. То што 27% индонежанских муслимана наизглед може прихватити немуслиманског председника изгледа као нешто што треба поздравити.
Ипак, ово треба рашчланити са другим питањима која сугеришу да секуларизам јењава. На пример, док је анкета из 2022. године која је такође спроведена од стране Пју-а показала да се 86% малезијских муслимана и 64% индонежанских муслимана залажу за то да шеријат постане званични закон, новија анкета је показала да то жели 93% Малезијаца и 89% Индонежана. Што доводи до још једне очигледне контрадикције. Према истраживању, 89% индонежанских муслимана жели да шеријат буде званични закон, али само 73% мисли да председник мора бити муслиман. Дакле, 16% муслимана у Индонезији (око 36 милиона људи, ако су резултати репрезентативни) жели шеријат као национални закон, али би било срећно да немуслимански председник надгледа верски закон?
Ево још једне контрадикције. Узмимо питање да ли света књига „треба да има бар неки утицај на националне законе“. Око 81% Филипинаца се сложио са овим (51% је рекао да би Библија требало да има „велики утицај“), а више од четири петине Малезијаца и Индонежана се сложило. Истраживачи су поставили накнадно питање: „Ако се верски текст и воља народа сукобљавају једни с другима, шта би требало да има већи утицај на законе њихове земље?“ Важно је напоменути да је ово питање постављено само онима који су већ рекли да мисле да њихова света књига треба да утиче на закон. У Индонезији и Малезији већина је изабрала Куран уместо воље народа. Међутим, 45% религиознијих Филипинаца рекло је да воља народа треба да има предност, наспрам 37% оних који су говорили о Библији.
Потешкоћа у откривању да ли ови налази имају право значење је то што зависи од тога колико неко заиста разуме шта њихова света књига каже. Размотримо питање абортуса на Филипинима, око чега се сукобљавају Библија и воља народа – али на супротан начин него што већина људи мисли. Абортус се помиње два пута у Библији. Један од њих (Излазак 21:22-23:13) каже да ако се два мушкарца свађају, а један случајно повреди трудницу која побаци, казна је новчана. Али ако жена погине, казна је смрт. Дакле, Библија не каже да је нерођено дете већ живо биће. Други, Бројеви 5:11-31, заправо препоручује да свештеници покушају да наведу жену на побачај (па да изврше абортус) као тест за прељубу. Без обзира на то, хришћани се увек позивају на Библију када говоре о томе зашто би Филипини требало да задрже један од најрестриктивнијих закона о абортусу на свету.
Али сетимо се да је већи део веома религиозних Филипинаца рекао да би воља народа требало да има предност над Библијом ако су обе у супротности. У мом примеру абортуса, ко је заправо стао на коју страну? Па, воља народа (која наизглед не жели да мења законе против абортуса) има предност над Библијом (која не забрањује абортус) над националном политиком, али већина хришћана који подржавају законе против абортуса вероватно би тврдила да бране веру од секулариста. Активистима који подржавају избор на Филипинима било би добро да укажу хришћанима на ову контрадикцију. Не мислим да сам претерано шаљив говорећи да је Пју требало да постави питање: „Ако се ваше тумачење верског текста и воља народа међусобно сукобљавају, што би требало да има већи утицај на законе њихове земље?“
Ако би урадили накнадну анкету, за Пју би такође било добро да испита неке од контрадикторних резултата које је њихов извештај објавио. Желео бих да видим проценте на питање попут „Да ли мислите да је ваше разумевање вашег верског текста у складу са оним што текст каже?“ или „Може ли се очекивати да се политички лидер који није вашег верског уверења заузме за људе вашег веровања?“ Штавише, волео бих да видим нешто о сукобу воље народа и верских текстова око питања о којима свети текстови немају шта да кажу. (Анкета је поставила питање само када је дошло до спора између њих двоје.) На пример, ни Куран ни Библија не садрже заповести о технологији вештачке интелигенције, друштвеним медијима или трговинским тарифама. Да ли побожни имају проблем са секуларним законима сами по себи или само када су ти секуларни закони у сукобу са верским уредбама?
ИЗВОР: https://thediplomat.com/2025/02/the-contradictions-of-religion-and-politics-in-southeast-asia/
0 $type={blogger}:
Постави коментар