Абхинавагупта

Абхинавагупта (око 975 – 1025. године нове ере) био је веома утицајни кашмирски шиваистски филозоф, теолог, естетичар и мистик. Сматра се једном од најважнијих личности у историји индијске филозофије и посебно је познат по свом доприносу кашмирском шиваизму и индијској естетици.

Ево прегледа његовог значаја:

Кључни аспекти живота и рада Абхинавагупте:

• Представник кашмирског шиваизма: Абхинавагупта се широко сматра најистакнутијим и најсистематичнијим представником трика шиваизма, познатог и као кашмирски шиваизам. Ова недуалистичка (Адваита) школа шиваизма наглашава инхерентно јединство индивидуалне душе (Атман) и универзалне свести (Шива). Његови списи су синтетизовали разне раније шиваитске и тантричке традиције у кохерентан и свеобухватан филозофски систем.
• Филозофски доприноси: Његова филозофска дела, као што су Ишварапратјабхиџња-вимаршини и Ишварапратјабхиџња-виврити-вимаршини (коментари на Утпаладевин основни текст школе Пратјабхиџња), баве се метафизиком, епистемологијом и сотириологијом из недуалистичке перспективе. Школа Пратјабхиџња (Препознавање), централна за кашмирски шиваизам, постулира да ослобођење долази од препознавања сопствене божанске природе, која је идентична Шиви.
• Тантрички научник: Абхинавагупта је био мајстор Тантре, а његово енциклопедијско дело, Тантралока („Светлост на Тантру“), сматра се монументалним текстом у тантричкој књижевности. Оно синтетише и разјашњава сложене ритуале, филозофију и праксе различитих тантричких традиција у оквиру кашмирског шиваизма. Његова скраћена верзија овог дела, Тантрасара („Суштина Тантре“), такође је веома значајна.
• Естетичар и књижевни критичар: Абхинавагупта је дао револуционарни допринос индијској естетици својим коментаром на Бхарата Мунијеву Натјашастру (древни трактат о драматургији), познату као Абхинавабхарати. Његов концепт расе (естетског укуса или осећаја) као трансценденталног искуства које омогућава повезивање са универзалним емоцијама и на крају са божанским, револуционисао је индијску уметничку теорију. Такође је написао Локану („Око“), коментар на Анандавардханину Дхвањалоку (дело о поетици), додатно обогаћујући индијску књижевну критику.
• Синтеза и иновација: Абхинавагупта није био само коментатор; он је био оригиналан мислилац који је вешто интегрисао и реинтерпретирао постојеће филозофске и верске традиције. Црпео је поуке из разних шиваитских, ваишнавитских, будистичких и њаја-ваишешика школа мишљења, док је на крају успоставио јединствене принципе кашмирског шиваизма.
• Нагласак на директном искуству: Иако је био дубоки интелектуалац, Абхинавагупта је такође наглашавао важност директног духовног искуства и праксе (садхане) као средства за спознају недуалне стварности.
• Обимни списи: Приписује му се ауторство преко 40 дела о филозофији, теологији, естетици, поетици и ритуалима, иако нису сва сачувана.

Кључна дела:

• Тантралока („Светло на тантри“)
• Тантрасара („Суштина Тантре“)
• Ишварапратјабхиџна-вимаршини („Коментар стихова о препознавању Господа“)
• Ишварапратјабхиџња-виврит-вимаршини („Коментар објашњења Ишварапратјабхиџње“)
• Абхинавабхарати (Коментар Натјашастре)
• Локана (коментар на Дхвањалоку)
• Парамартхасара („Суштина Врховне Стварности“)
• Бхагавадгитартха-санграха (Шаивско тумачење Бхагавад Гите)

Наслеђе:

Абхинавагуптин дубоки интелектуални и духовни допринос имао је трајан утицај на индијску филозофију, религију и естетику. Његова дела и даље проучавају и поштују научници и практичари широм света, а он остаје значајна фигура у историји кашмирског шиваизма и индијске мисли. Његова синтеза филозофије, мистицизма и естетике нуди јединствену и свеобухватну визију стварности и људског искуства.