Абаху

Рабин Абаху (хебрејски: אבהו) је био Јеврејин и талмудиста талмудских академија у Сирији Палестини од око 279. до 320. године нове ере и сматра се припадником треће генерације амораима. Понекад се наводи као рабин Абаху из Кисрина (Цезареја).

 

БИОГРАФИЈА

Његово рабинско образовање стекао је углавном у Тиберијади на академији којом је председавао Јоханан бар Напа, са којим је имао скоро синовску везу. Често је ходочастио у Тиберијаду чак и након што је постао познат као ректор Цезарске академије.

Абаху је био ауторитет за тегове и мере. Подстицао је Јевреје да проучавају грчки језик коине. Научио је грчки да би постао користан свом народу, тада под римским проконзулима, који је у знатној мери постао ривал хебрејском чак и у молитви. Упркос огорченим протестима Шимона бар Абе, он је такође учио своје ћерке грчки. Заиста, за Абахуа је речено да је био жива илустрација библијске максиме: „Добро је да се ухватите за ово [проучавање Закона]; да, и од тога [других грана знања] не повлачите своју руку: јер ко се боји Бога, изаћи ће из свих њих“.

Ректор у Цезареји

Пошто је био мудар, згодан и богат, Абаху је постао не само популаран међу својим истоверницима, већ и утицајан у проконзуларној влади. Једном приликом, када су његове старије колеге, Хија бар Аба, рабин Ами и рабин Аси, казнили једну жену и плашили се гнева проконзула, Абаху је добио задатак да се заузме за њих. Међутим, он је предухитрио захтев рабина и написао им да је умирио доушнике, али не и тужиоца. Духовито загонетно писмо које описује овај инцидент, сачувано у Талмуду, је у главном чистом хебрејском, и чак укључује хебрејске преводе грчких властитих имена, да би се избегла опасност од могућег откривања ако би писмо доспело у руке непријатеља и доушника.

Након хиротоније, он је одбио место учитеља, препоручивши уместо њега пријатеља који је био у потреби, Аву из Акре, вреднијег од себе. Тиме је илустровао сопствену доктрину да је божанска врлина саосећати са пријатељем у његовим невољама, као и учествовати у његовим радостима. Касније је преузео дужност ректора у Цезареји, некадашњем седишту Хошаје Рабе, и успоставио се у такозваној Кеништа Маради (устаничка синагога); из којих су изашли неки од најистакнутијих учитеља следеће генерације. У Цезареји је настало неколико ритуалних правила, од којих је једно (регулисање звука шофара) од тада универзално усвојено, а ришоним га називају „Закон Р. Абахуа“.

Своју делатност није ограничио на Цезареју, већ је посећивао и предавао у многим другим јеврејским градовима. На овим путовањима Абаху је сакупио толико халахота да су му се научници обраћали за информације о спорним питањима. Током ових путовања он је истакао да се придржава свих локалних закона, чак и када га је такво поштовање стављало под оптужбу за недоследност. С друге стране, тамо где су околности захтевале, није поштедео ни кнезове свог народа. Међутим, тамо где је ригорозно излагање закона стварало тешкоће за обичне људе, он се није устручавао да измени одлуке својих колега у корист заједнице. Што се њега тиче, био је веома строг у поштовању закона. Једном је наручио самарићанско вино, али је касније чуо да Самарићани више не поштују стриктно законе о исхрани. Уз помоћ својих колега (Хија бар Абе, рабина Амија и рабина Асија) истражио је извештај и, уверивши се да је добро утемељен, пресудио да су Самарићани једнаки нејеврејима за све ритуалне сврхе.

 

Абаху и Хија бар Аба

Чини се да је Абахуова главна карактеристика била скромност. Док је предавао у различитим градовима, упознао је Р. Хију бар Абу, који је држао предавања о замршеним халахијским темама. Док је Абаху држао популарне проповеди, људи су се природно скупили да га чују и напустили халахиста. На ову привидну слабост, Хија је испољио жалост, а Абаху је пожурио да га утеши упоредивши се са трговцем блиставих украса који су увек привлачили погледе масе, док је његов ривал био трговац драгим камењем, чије су врлине и вредности биле на цени само код зналаца. Овај говор није имао жељени ефекат, Р. Абаху је показао посебно поштовање према свом омаловаженом колеги пратећи га до краја тог дана. „Шта је,“ рекао је Абаху, „моја скромност у поређењу са Абом од Акре, који чак ни не приговара свом тумачу што је уметнуо сопствене коментаре у излагања предавача“. Свој животни принцип он је изразио у максими: „Нека човек увек буде од прогоњених, а не од прогонитеља; јер међу птицама нема гоњеније од грлица и голубова, и Свето писмо их проглашава достојним олтара“.

Касније године

Абаху је имао два сина, Зеиру и Ханину. Неки писци му приписују трећег сина, Абимија. Абаху је послао Ханину на академију у Тиберијади, где је студирао, али се младић бавио сахрањивањем мртвих, а чувши за то, отац му је послао прекорну поруку у овом лаконском стилу: „Да ли у Цезареји нема гробова па сам те послао у Тиберијаду? Учење мора да претходи пракси“. Абаху је иза себе оставио низ ученика, међу којима су најистакнутији били вође 4. аморајске генерације, Р. Јона и Р. Јосе. Након Абахуове смрти, жал је била толика да је речено „чак су и кипови Цезареје лили сузе“.

 

ПРОТИВ ХРИШЋАНА

Р. Абаху, иако еминентан као халахиста, био је истакнутији као агадиста и контроверзиста. Имао је много занимљивих спорова са хришћанима свог времена. Понекад су ови спорови били шаљиве природе. Тако му је јеретик по имену Сасон (=Радост) једном приметио: „У следећем свету твој народ ће морати да црпи воду за мене; јер тако је записано у Библији, 'С радошћу ћете црпи воду.’“ На ово је Р. Абаху одговорио: „Да је Библија рекла 'за радост' [ле-сасон], то би значило као што кажеш, али пошто каже 'са радошћу' [бе-сасон], то значи да ћемо направити флаше од твоје коже и напунити их водом.“ Ове контроверзе, иако су му биле наметнуте, изазвале су негодовање, па се чак причало да ге његов лекар Јаков Шизматик (Мина) полако тровао, али су рабин Ами и рабин Аси на време открили злочин.

Један хришћанин (Мина) је једном упитао Абахуа: „Када долази твој Месија?“ у тону поруге. Абаху је одговорио: „Када будеш обавијен тамом, јер каже: 'Ево, тама ће покрити земљу, а тама народе; тада ће Господ устати на тебе и његова слава ће се видети на теби.“ Један хришћанин је дошао код Абахуа са препреденим питањем: „Како је ваш Бог могао у својој свештеничкој светости сахранити Мојсија без обезбеђивања обреда чишћења, а да су океани проглашени недовољним?“ Абаху је одговорио: „Зар не каже: ’Господ долази с ватром‘? Ватра је прави елемент очишћења, према Бројевима 31:23.“ Још једно питање истог карактера: „Зашто хвалисава тврдња, ’Који је народ на земљи као твој народ Израиљ’, пошто читамо: ’Сви су народи као ништа пред Њим’? Абаху је одговорио: „Зар не читамо о Израелу, он ’неће бити урачунат међу народе‘?“

Абаху је направио значајан изузетак у погледу Тосефтине изјаве да Гилионим (Јеванђеља) и друге књиге јеретика (минин) не треба да се спасу од пожара на Шабат: „књиге оних [које су минин написали за сврха дебате са Јеврејима] у Абидану могу, али не морају бити спасене.“ У вези са стихом „Барух Шем Кевод Малкуто“ (Благословљено име Његовог славног Краљевства) који се рецитује после Шеме, Абаху каже да у Палестини, где хришћани траже тачке контроверзе, речи треба да се рецитују наглас (да не би Јевреји били оптужени да прећутно нарушавају јединство Божије објављено у Шеми), док се у вавилонском граду Нехардеа, где нема хришћана, речи изговарају тихо. Проповедајући директно против хришћанске догме, Абаху каже: „Краљ од крви и меса може имати оца, брата или сина да учествује у његовом суверенитету или да га оспорава, али Господ каже: ’Ја сам Господ твој Боже! Ја сам први - то јест, немам оца; и ја сам последњи - то јест, немам брата; а осим мене нема Бога - то јест, немам сина". Његов коментар на Бројеве 23:19 има још полемичнији тон: „Бог није човек да би лагао, ни син човечји да би се покајао; ако човек каже: „Ја сам Бог“, он је лажов; ако каже: „Ја сам син човечји,' имаће разлога да зажали; и ако каже: 'Ићи ћу на небо', рекао је [нешто], али неће одржати своју реч.“

Неке од његових контроверзи о хришћанским теолошким темама, као што је Адам, о Еноху, и о васкрсењу, су мање јасне и директне.

 

ДРУГИ АБАХУИ

Постоји неколико других Абахуа који се помињу у Талмудиму и Мидрашиму, међу којима је истакнути Абаху (Абуха, Аибут) б. Ихи (Итаи), вавилонски халахиста, савременик Самуела бар Абе и Анана, и брат Мињамин (Бењамин) бар Ихија. Док се овај Абаху више пута обраћао Самуелу за информације, Самуел је заузврат од њега научио многе халахоте.

ИЗВОР: Abbahu, https://en.wikipedia.org/wiki/Abbahu