Абу Ханифа

Нуман ибн Тхабит ибн Зута ибн Марзубан (арапски: نعمان بن ثابت بن زوطا بن مرزبان; око  699 -767), најчешће познат по својој куњи Абу Ханифа (арапски: بو حنيفة) или с поштовањем као имам Абу Ханифа од стране суни муслимана, је био сунитски муслимански теолог и правник који је постао истоимени оснивач ханефијске школе сунитске јуриспруденције, која је остала најшире практикована правна школа у сунитској традицији, која је доминирала у Централној Азији, Авганистану, Ирану (до 16. века), Балкану, Русији, Черкезији, Пакистану, Бангладешу, код муслимана у Индији, Турској и неким деловима арапског света. Неки од његових сунитских следбеника га називају и ал-Имам ал-Аʿзам („Највећи имам“) и Сираџ ал-Аʾимма („Светиљка имама“).

Рођен у муслиманској породици у Куфи, познато је да је Абу Ханифа у младости путовао у област Хиџаз у Арабији, где је студирао у Меки и Медини. Како је његова каријера теолога и правника напредовала, Абу Ханифа је постао познат по томе што је фаворизовао употребу разума у ​​својим правним одлукама (факих зу раʾј), па чак и у својој теологији. За Абу Ханифину теолошку школу се тврди да је оно што ће се касније развити у матуриди школу сунитске теологије.

 

ЖИВОТ

Породична позадина

Абу Ханифа је рођен у Куфи 80. хиџретске, 77. хиџретске, 70. хиџретске, или 61. хиџретске године, током владавине Омејадског калифата. Већина историчара бира најновији поглед, 80. хиџретску годину, у складу са принципом одабира последњег датума смрти јер је то у сврху опреза. Али Мохаммад Захид Ал-Кавтхари, помоћник у канцеларији последњег шејха ал-ислама Османског царства, пише да је средњи поглед, 70. ах., поткрепљен двема чињеницама које други нису. Прво, Мохаммад Ибн Макхлад Ал-Аттар сматра да је предаја Абу Ханифиног сина, Хаммада, од имама Малика Ибн Анаса пример предаје старијег човека од млађег човека. Друго, Абу Ханифа је бринуо о томе ко би требало да наследи Ибрахима Ал-Накаија након његове смрти 96. године по Хиџри. Нешто што се могло догодити тек након што је Абу Ханифа био мало старији, јер је познато да је Абу Ханифа бринуо о својим верским студијама тек након што је имао око 19 година. Према мишљењу да је Абу Ханифа рођен 80. године по Хиџри, Абу Ханифа би имао 16 година.

Према неким научницима, укључујући Винка, преци Абу Ханифе били су Џати (познати на арапском као Аз-Зутт) који су се преселили у Ирак до седмог века. Међутим, наводи се и да је он персијског порекла. Његовог деду, Зуту, муслиманске трупе су можда ухватиле у Кабулу и продале као роба у Куфи. Тамо га је купио и ослободио арапски припадник племена Тајмала, огранка Бану Бакра. Зута и његово потомство су након тога постали клијенти (мавали) Тајмала, отуда спорадичне референце на Абу Ханифу као на 'ал-Тајми' (тј. 'од Тејм Алаха'). Иначе се сматра да је његова породица емигрирала из Чарикара северно од Кабула, Авганистан, у Багдад у осмом веку. Индијски научник Кази Атхар Мубаракпури сугерише да је Зута прихватио ислам за време Алијеве владавине и да је добио име Нуман. Према Абу Ханифином унуку Исмаилу, његова лоза сеже до слободних Персијанаца који никада нису држани као робови. Он је Абу Ханифиног прадеду назвао „ал-Марзубан“, што је арапски облик сасанидске војне службе марзбан, који су држали гувернери пограничних провинција Сасанидског царства.

Рани живот и школовање

О Абу Ханифи постоје оскудни биографски подаци. Опште је познато да је радио као произвођач и продавац "каза", врсте свиленог одевног материјала. Похађао је предавања из јуриспруденције куфанског учењака Хамада ибн Аби Сулејмана (ум. 737). Такође је вероватно учио јуриспруденцију (фикх) од меканског учењака Ата ибн Аби Рабаха (ум. око  733. ) док је био на хаџу.

Абу Ханифа је наследио Хамада, када је овај умро, као главни ауторитет за исламско право у Куфи и главни представник куфанске школе јуриспруденције. Абу Ханифа је постепено стекао утицај као ауторитет у правним питањима, оснивајући умерену рационалистичку школу исламске јуриспруденције која је добила име по њему.

Зрело доба и смрт

Године 763., ал-Мансур, абасидски калиф понудио је Абу Ханифи место кадија ал-кудата (главног државног судије), али је он ту понуду одбио, одлучивши да остане независан. Његовог ученика Абу Јусуфа је касније на то место именовао калиф Харун ал-Рашид.

У свом одговору ал-Мансуру, Абу Ханифа је рекао да није способан за ту функцију. Ал-Мансур, који је имао своје идеје и разлоге да понуди ту функцију, изгубио је живце и оптужио Абу Ханифу да лаже.

"Ако лажем", рекао је Абу Ханифа, "онда је моја изјава двоструко тачна. Како можете поставити лажова на узвишени положај кадије (главног судије)?"

Огорчен овим одговором, владар је дао Абу Ханифу ухапсити, затворити у затвор и мучити. Никада га нису хранили нити су о њему бринули. Чак и тамо, правник је наставио да подучава оне којима је било дозвољено да дођу код њега.

15. реџаба 150. (15. августа 767.) Абу Ханифа је умро у затвору. Узрок његове смрти није јасан, јер неки кажу да је Абу Ханифа издао правно мишљење за ношење оружја против ал-Мансура, а овај га је отровао. Каже се да је његов колега затвореник и оснивач караитског јудаизма, Анан бен Давид, добио спасоносни савет од Абу Ханифе. Речено је да је толико људи присуствовало његовој сахрани да је сахрана поновљена шест пута за више од 50.000 људи који су се окупили пре него што је заиста сахрањен. По ауторитету историчара ал-Хатиба, може се рећи да су му људи пуних 20 дана клањали џеназу. Касније, након много година, изграђена је џамија Абу Ханифа у насељу Азамија у Багдаду. Абу Ханифа је такође подржао циљ Зејда ибн Алија и Ибрахима ал Камара, оба имама алидских зајдија.

Структуре гробница Абу Ханифе и Абдула Кадира Гиланија уништио је шах Исмаил из Сафавидског царства 1508. Године 1533. Османлије су освојиле Багдад и обновиле гробнице Абу Ханифе и Абдула Кадира, као и других сунитских места.

 

УЧЕНИЦИ

Јусуф ибн Абд ал-Рахман ал-Миззи је навео 97 учењака хадиса који су били његови ученици. Већина њих су били познати по хадисима, а њихови предани хадиси су сакупљени у Сахих ал-Бухари, Сахих Муслим и другим познатим књигама хадиса. Имам Бадр ал-Дин ал-Ајни је укључио још 260 ученика који су проучавали хадис и фикх са Абу Ханифом.

Његови најпознатији ученици су били имам Абу Јусуф, који је служио као први врховни судија у муслиманском свету, имам Мухамед ал-Шејбани, који је био учитељ оснивача шафијске школе права, имама Ал-Шафија. Његови други ученици су:

1.      Абдулах ибн Мубарак

2.      Абу Нуаим Фадл Ибн Дукаин

3.      Малик бин Мигхвал

4.      Давуд Таа'и

5.      Мандил бин Али

6.      Касим бин Ман

7.      Хајај бин Бистаам

8.      Хушајм бин Башир Сулами

9.      Фузајл бин Ијааз

10.  Али бин Тибјаан

11.  Ваки бин Џаррах

12.  Амр бин Мајмун

13.  Абу Исмах

14.  Зухаир бин Муаавија

15.  Аафија бин Јазид

 

ИЗВОРИ И МЕТОДОЛОГИЈА

Извори из којих је Абу Ханифа извео исламско право, према редоследу важности и преференција, су: Куран , аутентичне нарације муслиманског пророка Мухамеда (познате као хадис), консензус муслиманске заједнице (иџма), аналогно резоновање (кијас), правна дискреција (истихсан) и обичаји локалног становништва које доноси наведени закон (урф). Већина муслиманских правника препознаје развој аналогног разума и обим и границе у којима се он може користити, али је његово успостављање као правног средства резултат ханефијске школе. Иако су га вероватно користили неки од његових учитеља, модерна наука сматра Абу Ханифу првим који је формално усвојио и увео аналогни разум као део исламског права.

Као четврти калиф, Али је пренео исламску престоницу у Куфу, и многи од прве генерације муслимана су се тамо настанили, ханефијска правна школа је многе своје пресуде засновала на пророчкој традицији коју су пренели они први генерацији муслимана који живе у Ираку. Тако је ханефијска школа у ранијим временима постала позната као куфанска или ирачка школа. Али и Абдулах, син Масуда, чинили су већи део школе, као и друге личности из директних рођака (или Ахли-ал-Бајт) Мухамеда, као што је Мухамед ал-Бакир од кога је Абу Ханифа учио. Многи правници и историчари су наводно живели у Куфи, укључујући једног од Абу Ханифиних главних учитеља, Хамада ибн Аби Сулејмана.

 

ГЕНЕРАЦИЈСКИ СТАТУС

Неки сматрају Абу Ханифу једним од таби'уна, генерације после сахаба, који су били пратиоци исламског пророка Мухамеда. Ово је засновано на извештајима да је срео најмање четири сахаба, укључујући Анаса ибн Малика, а неки су чак известили да је пренео хадис од њега и других Мухамедових другова. Други сматрају да је Абу Ханифа видео само око пола туцета другова, вероватно у младости, и да није директно преносио хадис од њих.

Абу Ханифа је рођен 67 година након Мухамедове смрти, али у време прве генерације муслимана, од којих су неки живели све до Абу Ханифине младости. Анас бин Малик, Мухамедов лични пратилац, умро је 93. хиџретске године, а други пратилац, Абул Туфаил Амир бин Ватилах, умро је 100. хиџретске године, када је Абу Ханифа имао 20 година. Аутор Ал-Хајрат ал-Хисана је прикупио информације из књига биографија и навео имена муслимана прве генерације од којих се преноси да је Абу Ханифа пренио хадис. Избројао их је као шеснаест, укључујући Анаса ибн Малика, Џабира ибн Абд-Аллаха и Сахл ибн Са'да.

 

ПРИЈЕМ

Постигао је веома висок статус у разним областима сакралног знања и значајно утицао на развој муслиманске теологије. За живота га је народ признавао као правника највишег кова.

Поред својих научних достигнућа, Абу Ханифа је међу сунитским муслиманима популарно познат као човек највиших личних квалитета: вршиоц добрих дела, изузетан по свом самоодрицању, понизном духу, оданости и побожном страхопоштовању према Богу.

Његова гробница, надвишена куполом коју су подигли поштоваоци 1066. године, и даље је светилиште за ходочаснике. Обновио га је 1535. године Сулејман Величанствени након османског освајања Багдада.

Почасна титула ал-Имам ал-А'зам („највећи вођа“) му је додељена како у заједницама у којима се прати његова правна теорија, тако и другде. Према Џону Еспозиту, 45% свих муслимана следи ханефијску школу.

Абу Ханифа је имао и критичаре. Захири учењак Ибн Хазм цитира Суфјана ибн Ујајнаа: „Људски послови су били у хармонији све док их нису променили Абу Ханифа у Куфи, ал-Батти у Басри и Малик у Медини”. Рани муслимански правник Хаммад ибн Саламах је једном испричао причу о друмском пљачкашу који се представљао као старац да би сакрио свој идентитет; затим је приметио да би, да је пљачкаш још жив, био Абу Ханифин следбеник.

 

ВЕЗА СА МУХАМЕДОВОМ ПОРОДИЦОМ

Као и са Маликом ибн Анасом (који је био учитељ имама ал-Шафиија, који је заузврат био учитељ сунитског имама Ахмада ибн Ханбала), имам Абу Ханифа је био ученик Џафара ал-Садика, који је био потомак исламског набија (пророка) Мухамеда. Тако су сва четири велика имама сунитског фикха повезана са Џафаром из Бајта (домаћинства) Мухамеда, било директно или индиректно.

У једном хадису, Абу Ханифа је једном рекао о имаму Џафару: „Нисам видео никога са више знања од Џафара ибн Мухамеда“. Међутим, у једном другом хадису, Абу Ханифа је рекао: „Срео сам се са Зејдом (Џаферовим стрицем) и никада у његовој генерацији нисам видео особу која је више упућена, брзог мислиоца или елоквентнија од њега.“

 

ПРОТИВЉЕЊЕ ИСКРИВЉАВАЊА У ВЕРИ

Цитиран је имам Абу Ханифа који је рекао да је Џахм ибн Сафван (ум. 128/745) отишао толико далеко у свом порицању антропоморфизма (ташбих) да је изјавио да 'Бог није нешто (Аллах лајса би шеј)'. А Мукатил ибн Сулејманов екстремизам (ум. 150/767), с друге стране, упоредио је Бога са Његовим створењима.

Ал-Хатиб ал-Багдади је испричао у свом Тарикх Багдад (Историја Багдада) да је имам Абу Ханифа рекао:

Две групе најгорих људи су из Хурасана: џахмије (следбеници Џахма ибн Сафвана) и мушабије (антропоморфисти), а он је вероватно хтео да каже (уместо мушабиха) „мукатилије“ (следбеници Мукатила ибн Сулејмана).

 

ДЕЛА  

Научни радови Абу Ханифе

Ал-Фикх ал-Акбар, Ал-Фикх ал-Абсат, Китааб-ул-Аатхаар (приче имама Мухамеда ал-Шејбанија и имама Абу Јусуфа – сакупљено од укупно 70.000 хадиса), Ал-Васија, Ат Тарик Ал Аслам Муснад Имам Абу Ханифа          

Конфузија у вези Ал-Фикх Ал-Акбара

Атрибуцију Ал-Фикх Ал-Акбара оспорили су А. Ј. Венсик, као и Зубаир Али Заи.

Други научници су потврдили да је Абу Ханифа био аутор као што су Мухамед Захид Ал-Кавтхари, ал-Баздави и Абд ал-Азиз ал-Бухари.

Прошли учењак, Ибн Абил-'Изз Ал-Ханафи је чак приписао књигу Абу Ханифи.

Научници као што је муфтија Абдур-Рахман су истакли да је књига коју је Венсик довео у питање заправо још једно дело Абу Ханифе под називом: "Ал-Фикх Ал-Абсат".