ЈЕРМЕНСКА РЕЛИГИЈА. Најудаљенији преци Јермена емигрирали су у Анадолију средином другог миленијума пре нове ере. Везани за говорнике трако-фригијских језика из индоевропске породице, они су са собом вероватно донели религију сродну оној прото-Грка, усвајајући и елементе култура азијских народа као што су Хетити, од чијег имена је настала Јерменска реч хај („јерменски“) може бити изведена. Дакле, јерменско божанство Торк је хетитски Тархундас, а јерменска реч која се сада користи за „Бога“, Астуак, можда је била име азијског божанства, иако је њена етимологија и даље хипотетичка. Јерменска реч ди-к („бог[ови]”) је индоевропска сродна латинском деус.
Јермени су у почетку
били концентрисани у области Ван (урартска Биаина), града на југоисточној обали
језера Ван, у источној Анадолији, и у
региону Сасун, планинском округу западно од језера. Јерменски бог Вахагн (ав.,
Веретхрагхна; уп. согдијански Вашагхн), чији је култ био усредсређен на подручју данашњег Муса,
изгледа да је асимилирао подвиге убице змајева урартског Теишебе, временског бога. Урартска „Божја капија“ у стени Ван
била је посвећена Мхеру (ав., Митра) и још увек је позната у живом епу о Сасуну
као Мхери дурн („капија Мхера“), чувајући урартску употребу.
Иако је Херодот у
петом веку пре нове ере још увек подсећао на Јермене као на фригијске колонисте
говора сличног фригијском, они су два пута били освајани — прво од Медијаца око
583. пре нове ере, а затим од Персијанаца под Киром II
Великим — и асимиловали су елементе освајачких култура. Након освајања Кира,
вера иранског пророка Заратуштре (Зороастра) је имала примарни утицај на
јерменску религију; заиста, Климент Александријски и други класични писци
веровали су да је Зороастер био идентичан са Ером, сином Арменија из Платонове
Републике. Страбон (Географија
11.13.9, 11.14.6) је изјавио да су Јермени и Међани обављали исте верске
обреде, оне „персијанске“, при чему су Међани такође били извор начина живота
(етхе) самих Персијанаца. Попут јерменског језика, који је задржао свој древни
и посебан карактер, док је сачувао превагу северозападних иранских позајмљеница
из предсасанидског периода, древна религија Јермена је очигледно задржала
различите локалне карактеристике, иако велика већина њених верских термина и
пракси припада зороастризму Арсакидског Ирана и
ранијих периода.
Ахура Мазду (стперс.,
Ахурамазда), бога творца зороастризма, Јермени су обожавали као Арамазд,
партски облик његовог имена. Главни култни центар Арамазда, „оца свих“
(Агатангелос, пара. 785), био је храм у Анију, Даранаги, где се налазила и некропола
јерменских Арсакида. (Касније се центар култа померио у престоницу Багаван, на
исток.) Светиште Баршамин (сем., Баал Шамин, „господар неба“) основано је у
Тордану, селу близу Анија, вероватно да би указао на то да је семитски бог
виђен као сличан иранском богу творцу. Сличан реформистички тренд ка монотеизму
заснован на иранском моделу види се у натписима Аребсуна у оближњој Кападокији,
вероватно из периода касног Ахеменида, у којима је на арамејском описан брак са
Белом (Баалом) из „религије обожавања Мазде ” (стперс., даина маздајасниш).
Према Мовсесу Хоренацију,
Мазхан, брат краља Арташеса I (грч., Артаксес; почетак другог века пре нове ере), служио је као свештеник Арамазда,
док су племићке породице (накхарари) служиле мањим божанствима за које се
сматрало да их је Арамазд начинио; Вах(н)уни, на пример, могу чак добити своје име од Вахагна, коме су
служили. Према страним писцима, најпопуларније од ових нижих божанстава била је
Анахит (грч. Анаитис; стиран, Анахита), и чини се да је она приказана у масовно
произведеним заветним фигуринама од теракоте пронађеним у Артаксати и другим
древним јерменским местима, са једним или неколико мушке деце која се држе њене матронске хаљине,
попут сцена Кибеле и бебе Атиса. Јерменска
Нане (прћ., *Нанаи; Гр., Нанеа) изгледа да је била богиња скоро идентичног
карактера, осим што је Анахит, као у Ирану, такође била богиња вода, што Нане
вероватно није била. Друга јерменска богиња, Астгхик („мала звезда“), супруга
Вахагна, изгледа да је идентична са Астартом.
Јерменски и
предсасанидски ирански храмови често су садржавали култне статуе — таква
светилишта су се називала у јерменским багинима („места бога“) — али изгледа да
су, са или без слика, сви јерменски храмови имали ватрене олтаре, зване
атрушани (попут багин, средњоиранска позајмљеница), како би се ту могли
посветити главни зороастријски обреди. Место за ватру и њено светло било је
жариште обожавања и култног живота.
Главно светилиште
Вахагн налазило се у Аштишату („богат јаштама“ [„богослужење“]), месту које је Григорије
Просветитељ касније посветио Светом Јовану Крститељу као најраније седиште
јерменске цркве. Вахагн је описан у фрагменту химне коју је сачувао Хоренаци
(1.31) као „сунцооки“ и „ватрена коса“, атрибути пронађени у Авести и касније
примењени у хришћанској Јерменији на Марију и серафиме. Из различитих извора се
чини да је Вахагн сматран богом сунца, можда је ову особину добио од Михра
(Митре), који је уско повезан са сунцем у зороастризму. Постоје посредни докази о сукобу између поклоника два бога у Јерменији. Без обзира на то,
јерменска реч за пагански храм, мехеан, која садржи име Митре, указује на
велики значај бога, и вреди приметити да је овај термин за зороастријско место
обреда веома сличан, али много ранији од персијског дар-и Михр (са којим је
горе поменути јерменски Мхери дурн заиста идентичан).
Између осталих богова,
Јермени су обожавали Тира (сриран., Тир), поглавара писарске уметности и чувара
небеских записа, укључујући, како су неки веровали, и оне о људској судбини. Он
је опстао у модерном јерменском фолклору као Грог („писац“); видовњак се зове
Гроги гзир („заменик Грога“). Шпандарамет (сриран., Спандармад; ав., Спента
Армаити), богиња земље, такође је била поштована. (Њено име је преведено као
„Дионис” у јерменском преводу библијских књига о Макавејима из петог века.)
Други облик истог имена, сандарамет, понекад у множини са –к или скраћен на
сандарк (уп. кападокијски Сондара), је југозападни ирански и може одражавати
презороастријска веровања, јер је то уобичајена именица која се користи у
јерменским текстовима да се једноставно односи на подземни свет. Торк од Ангга
(Ингила), којег Хоренаци третира као легендарног и страшног хероја, је азијско
божанство изједначено са Нергалом у јерменском преводу Библије. У Ангху је
постојала јерменска краљевска некропола, па се чини да се Торк сматрао
божанством подземног света. Два зороастријска Амеша Спентас, Хаурватат
(„здравље“) и Амеретат („дуг живот“), често упарени, дали су своје име цвету
(видети Агатангелос, пара. 643), који јерменске девојке у тишини чупају на вече
Вазнесења (зороастријанци верују да разговор за време оброка вређа два
божанства).
Древни Јермени су
славили иранску Нову годину, Навасард (стперс., *Навасарда), која је била
посвећена Арамазду. Огњени празник средње зиме, Ахекан (стпер., *Атхракана),
још увек опстаје са својим ритуалима нетакнутим у хришћанству као Теарнендарај,
празник представљања Господњег у храму. Стари назив месеца Мехекан чува
успомену на Михраган, празник Митре, а чини се да је Анахит добила посебно поштовање
на Вардавару, празнику ружа и вода. Крајем године, Хротиц (из авестанског Фравашајо) је обележио помен светим духовима преминулих, наводећи
Агатангелоса (пара. 16) да оптужи Јермене да су уруапаштк („обожаватељи душа“).
Иако монотеистички у
погледу Ахура Мазде као творца свега што је добро на небу и на земљи,
зороастризам постулира космички дуализам у којем се Господ Мудрост (ав., Ахура
Мазда; пахл., Охрмазд) бори против инфериорног, али независног противника,
непријатељског духа (ав., Ангра Маињу; пахл.,
Ахриман). Име последњег се налази у два облика на јерменском, Архмн и Харамани,
а јерменске речи за зле људе и штетна створења (нпр. друзхан, „издајица“;
кахард, „вештица“; газан, „звер“) су често од иранског порекла и одражавају
дуалистички став. Чини се да су зороастријске етичке навике чистоће, поштовања
ватре и светлости и непоколебљивог навијања у борби против зла у потпуности
интегрисане у јерменско хришћанство, које поштује Бога као храшапара у неким
химнама, епитет који комбинује две карактеристичне маздејске карактеристике
фраше - („видљиво чудесан”) и кхваренах („божанска слава”) у позајмљеним речима
из средњеиранског.
Григорије
Просветитељ, син јерменског Арсакида нахарара по имену Сурен Пахлав, обратио је
краља Тиридата у хришћанство у другој деценији четвртог века. Војске су послате
да униште старе храмове, а цркве су подигнуте над рушевинама. Крмапети, или
високи свештеници, одупирали су се великом снагом овом војном наметању новог
веровања, и многи јерменски нахарари су се придружили сасанидском краљу
Јездегерду II из петог века у његовој кампањи да преобрати
Јермене у зороастризам. Али иконокластичка државна црква у југозападном Ирану
превише се разликовала од старе вере да би се допала многим Јерменима, а превод
Светог писма на јерменски са новоизмишљеним писмом Месропа Маштоца учинио је да
патријарси и свеци „јерменски говоре“ (хајеренакхавс), како је Кориун написао.
Хришћанство је победило све осим мале секте, Аревордике („деца сунца“), за које
су средњовековни писци рекли да следе учења „мага Зороастра“, обожавајући сунце
и излажући мртве уместо да сахрањују. Врло мало присталица секте је можда било
живо у време холокауста 1915. године, када је традиционално јерменско друштво
уништено.
ВИДИ ТАКОЂЕ Јерменска црква.
ARMENIAN
RELIGION,
ENCYCLOPEDIA OF
RELIGION 1, SECOND
EDITION, AARON • ATTENTION, 490-492
0 $type={blogger}:
Постави коментар