АРЈАДЕВА, често називан једноставно Дева (тиб., Пхагспа-лха); важан будистички дијалектичар, повезан са неколико других имена као што су Канадева, Ниланетра, Пингаланетра, Пингалацаксух и Карнарипа, иако је идентификација са неким од њих сумњива. У Кини је познат и по транскрипцији његовог имена, Тибо или Тиболуо (јпн., Даиба или Даибара), и по преводу његовог имена, Ченг-т'иен, (јпн., Шотен).
Научници су
идентификовали најмање двојицу Аријадева. Први, који ће бити назван „Арјадева I“, био је дијалектичар мадјамаке (мадјамика), најугледнији ученик Нагарђуне,
који је живео између трећег и четвртог века нове ере. Други, „Арјадева II“, био је тантрички мајстор чији се датум различито предлаже од седмог до
десетог века (највероватније почетком осмог века), јер цитира Мадјамакахрдајакарику од Бававивеке
(500–570) и Таркаџвалу, његов
аутокоментар, у његовој Мадјамакабрамагати,
и зато што је 31. стих његове Џњанасарасамукаје
цитиран у Татвасамграхапанџики од
Камаласиле (740–795).
Биографије су
доступне у кинеским изворима (ТД бр. 2048; види такође ТД бр. 2058, поглавље
6), у тибетанским материјалима (Бу стон, Таранатха, итд.), и делимично, али
најистинитије у документима на санскриту (Чандракиртијевој Цатухшатакатика, Манђушримулакалпа, итд.).
Ако се кинески извори баве искључиво Арјадевом I,
тибетански генерално комбинују и не праве адекватну разлику између двојице
Арјадева. Обе традиције мешају историју и легенду, а сада их је готово немогуће
раздвојити. Међутим, ако издвојимо само највероватније елементе, две особе се
могу описати на следећи начин. Арјадева I је
рођен у Шри Ланки (Синхаладвипа) као син краља, али је напустио своју славну
каријеру и отишао у Јужну Индију. Након путовања широм Индије, срео је Нагарђуну у Паталипутри и постао његов ученик. Показао је свој таленат у дебати
и преобратио многе браманске присталице у будизам. Зову га Канадева („Једнооки
Дева“) јер је своје око понудио жени не-будисти (према Таранати), богињи дрвета
(према Бу стону), жени (према Цатурашити-сиди-паврти,
или Биографији осамдесет четири сида),
или златној статуи Махешваре (према кинеским изворима).
Арјадева II је студирао алхемију у Наланди код тантричког Нагарђуне, који је био
Сарахин ученик и оснивач лозе Пхагс-лугс Гухјасамађа
тантре. Прича о пружању једног ока је такође везана за њега, али ово може
бити интерполација из биографије Арјадеве I.
Сви текстови који се
приписују Арјадеви у кинеском канону и већина текстова који су тако приписани у
одељку мадјамака тибетанског канона могу се сматрати делима Арјадеве I. Најпознатији је његова Цатухшатака
(Дерге издање Тибетанског трипитаке:
звани 3846, у даљем тексту Д.; Пекиншко издање Трипитаке 5246, у даљем тексту цитирано као Б.; ТД бр. 1570 [само друга половина],
види и ТД бр. 1517), које се састоји од шеснаест поглавља, првих осам бави се
припремом оних који практикују пут и последњих осам објашњавају
несупстанцијалност свих дарми. Шатакашастра,
такозвана скраћена верзија Цатухшатаке
доступна само у Кумарађивином преводу (ТД бр. 1569), и Аксарашатака (ТД бр. 1572), за које се каже да их је саставио
Нагарђуна у тибетанским верзијама (Д. 3834, Б. 5234), посебно су вредни пажње
као радови Арјадеве I.
С друге стране, сва
дела која се приписују Арјадеви у тантричком делу тибетанског канона несумњиво
се приписују Арјадеви II. Најважнији и најпознатији
текстови међу њима су Цитавишудхпракарана
(Д. 1804, Б. 2669), чију је верзију на санскриту уредио П.
Б. Пател (Калкута,
1949); Царјамелапакапрадипа (Д. 1803,
Б. 2668); и Прадиподјотана-нама-тика
(Д. 1794, Б. 2659). Постоје и неки текстови у делу мадјамака тибетанског канона
који се, на основу свог садржаја, могу приписати Арјадеви II: Мадјамакабрамагата (Д. 3850,
Б. 5250), од којих се већина једноставно састоји од одломака из Мадјамакардаје и Таркаџвала Бхававивеке; Џњанасарасамукаја
(Д. 385л, Б. 5251), сиданта текст који разоткрива филозофска начела
небудистичких и будистичких школа; и Скхалитапраматанајуктихетусиди
(Д. 3847, Б. 5247), који се састоји од небудистичких примедби и будистичких
одговора.
Хаставалапракарана (Д.
3844, Б. 5244 и 5248; види и аутокоментар, Д. 3845, Б. 5245 и 5249), приписана
Арјадеви у својим тибетанским верзијама, сада се сматра Дигнагиним делом, као
што је наведено у кинеској верзији (ТД бр. 1620, 1621). Ако је идентификација
Пингаланетре (кин., Кингму) са Арјадевом тачна, Арјадева I је такође саставио коментар на Муламадјамакакарика
(ТД бр. 1564).
ВИДИ ТАКОЂЕ Мадјамика.
ARYADEVA, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1,
SECOND EDITION, AARON • ATTENTION,
514-515
0 $type={blogger}:
Постави коментар