АНАН БЕН ДАВИД

АНАН БЕН ДАВИД (Багдад, друга половина 8. века н.е.), титуларни оснивач караита, јеврејске секте. Према рабинско-јеврејској (рабинитској) традицији коју је први цитирао караитски писац Елијаху бен Аврахам из дванаестог века, Анан је одбијен за позицију егзилара (секуларног поглавара јеврејске заједнице у Ираку и њеног представника пред судом муслиманског калифа) због јеретичких склоности. Када је служба припала његовом млађем брату Ханањи, Ананови следбеници (названи ананити, или ананија на арапском) прогласили су га својим егзилархом. Пошто је овај поступак представљао отворено пркошење калифовом уобичајеном праву да потврди новоизабраног егзиларха, Анан је бачен у затвор и суочио се са погубљењем. Један муслимански затвореник (према јеврејским изворима, Абу Ханифа, оснивач ханафијске школе муслиманске јуриспруденције) саветовао га је да подмити свој пут пред калифом, а затим да се изјасни да су ананити религиозна деноминација која се разликује од рабинита и да стога имају право да имају свог егзиларха. Анан је послушао овај савет и био је ослобођен.

Међутим, историчност овог извештаја је отворена. Супротстављање постбиблијској или талмудској традицији (такозвани усмени закон, различит од писаног закона у Старом завету) и поклич „Назад у Библију!“ претходио је Анану неколико векова, а за период непосредно пре њега сачувана су имена неких вођа таквих антитрадиционалистичких покрета. Ови покрети су пронађени углавном у периферним провинцијама муслиманског царства, међу јеврејским заједницама које су очигледно биле састављене у значајној мери од емиграната из метрополитанског Ирака; припадали су сиромашнијим класама занатлија и пољопривредних радника и осећали су да су тешко потлачени од рабинске верске и световне бирократије, која их је преоптеретила посебним порезима наметнутим за сопствено издржавање.

Оно што се чини сигурним је да је Анан био човек аристократског рабинског порекла и значајног учења и да је он први дао ове две престижне квалификације савременом секташком вођству. Такође је очигледно био први који је саставио свеобухватан научни кодекс секташког (нерабинског) права заснованог само на Библији. Ово је написано на арамејском, језику већег дела Талмуда, али је познато под хебрејским насловом Сефер ха-мицвот (Књига прописа). До сада су откривени само фрагменти овог дела. Садржи сажете формулације закона, али без полемике против рабинске догме или закона, и открива Анана као строгог и аскетског учитеља, а не као амбициозног трагача за секуларном влашћу.

Чини се прилично извесним да су на Анана донекле утицала ранија антитрадиционалистичка учења, иако овај утицај не треба преувеличавати. Био је самоуверен и независан мислилац. Каснији караитски научници нису се слагали с њим у многим правним питањима и прекорили су га због онога што су сматрали да је претерано посуђивао из рабинског закона. Његова склоност аналогном методу у извођењу нових правила из библијског текста може указивати на одређени утицај муслиманске јуриспруденције.

Каснији извештаји приписују Анану дело о трансмиграцији душа и наводе да је Исуса и Мухамеда сматрао надахнутим пророцима посланим њиховим нацијама, али они нису подржани никаквим поузданим доказима.

Ананите, никада бројни, на крају су апсорбовали караити. Ананови директни мушки потомци носили су почасну титулу принца (наси) и према њима су се као таквима односили караити, али су очигледно имали мало стварне моћи и, са једним или два изузетка, нису се истакли као научници.

ВИДИ ТАКОЂЕ Караити.

---

ANAN BEN DAVID, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 317-318.