АШУРА

АШУРА је десети дан мухарема, првог месеца муслиманског календара. Његов општи значај као дана поста за муслимане произилази из обреда јеврејског Јом Кипура (Дана помирења). Арапски израз ашура заснован је на хебрејској речи асор са арамејским завршетком.

Учењаци се не слажу око тачног дана када се Ашура славила у раном исламу. Чини се да рана хадитска традиција указује да је тај дан имао посебну светост у арапском друштву чак и пре ислама. Тако је јеврејски обред, који је Посланик држао у Медини 622. године нове ере, само помогао већ успостављеној арапској традицији да стекне религиозни садржај, а тиме и већи престиж. Међутим, јеврејски карактер је убрзо замагљен кроз његово укључивање у муслимански календар и његово поштовање као муслиманског дана поста. Увођењем рамазанског поста друге године по хиџри, ашура је постала добровољни пост.

МУЧЕНИШТВО ХУСЕИНОВО. Више од тринаест векова заједница шиита је дан Ашуре славила као дан жалости. Десетог мухарема 61. по хиџри (10. октобра 680.) Хусеин ибн Али, унук Посланика и трећи имам муслимана шиита, пао је у борби на равници Карбала, малом граду на обалама Еуфрата у Ираку. Муавија, први омејадски калифа, умро је у пролеће исте године, а наследио га је његов син Јазид. Ово наследно именовање наишло је на снажно противљење у многим деловима муслиманске заједнице, која је већ била растрзана сукобима и раздорима. Међу неслагачким групама била је Алијева партија (шиити).

Догађаји који су довели до Хусеинове смрти, а који су касније разрађени и увелико улепшани, помогли су да се појача драма патње и мучеништва. Са својом породицом и малобројним следбеницима, Хусеин се улогорио у Карбали другог дана мухарема. Током недеље његових безуспешних преговора са Омаром ибн Садом, представником ирачког гувернера, Хусеину и његовој породици био је ускраћен приступ Еуфрату. Жеђ жена и деце и њихове патетичне молбе за водом биле су једна од главних тема патње и херојства за драму Карбале. У судбоносној бици између Хусеинове мале групе од мање од стотину и четири хиљаде јаке војске Убајда Алаха ибн Зијада, гувернера Ирака, Хусеин и скоро сви његови следбеници су пали. Жене и деца су одведени у заробљеништво прво код Убајда Алаха ибн Зијада у Куфу, а одатле у Дамаск, где их је Јазид љубазно примио и на њихов захтев вратио у Медину.

АШУРА У ШИИТСКОЈ ПОБОЖНОСТИ. Хусеинова смрт изазвала је тренутну реакцију у муслиманској заједници, посебно у Ираку. У ал-Маџлисијевом Бихар ал-анвару (том 45, стр. 108–115) наводи се да су људи из Куфе видевши главу мученичког имама и јадно стање заробљеника почели да се туку у груди у знак кајања за њихову издају унука пророка и сина и наследника Алија. Ова реакција је произвела важан покрет познат као ал-Тавабин (Покајници), који је неговао дух освете за Хусеинову крв и обезбедио плодно тло за нови култ Ашуре. Али Зајн ал-Абидин, једини преживели син Хусеина, проглашен је четвртим имамом од стране великог дела заједнице шиита. Његова кућа у Медини и кућа каснијих имама постали су важни центри за раст прославе Ашуре, где су се одржавале комеморативне службе (маџалис ал-аза). У почетку су се састојали од препричавања трагедије Карбале и размишљања о њеном значењу и рецитовања елегија (марати) у знак сећања на страдалог имама. Убрзо су светиње имама постале значајна места ходочашћа (зијаре), где побожни и данас одржавају своје помене.

Током владавине Омејада (680–750) култ Ашуре је растао у тајности. Али под Абасидима (750–1258), који су дошли на власт на таласу про-алидских побуна, то је охрабрено и почетком четвртог века по Хиџри (десети век н.е.) јавне комеморације су обележене професионалним нарицачем (наих), који је певао елегије и предводио вернике у чин за страдалог имама и његове следбенике.

Године 962., под покровитељством Бујида (иранске династије са дубоким симпатијама шиита која је држала власт у Ираку и Ирану од 932. до 1055.), Ашура је проглашена даном јавне жалости у Багдаду. Поворке су испуниле улице, пијаце су биле затворене, а продавнице завијене у црно. Посебна здања звана хусејнијет изграђена су за смештај прославе Ашуре. До краја трећег века по Хиџри такве су зграде биле уобичајене у Каиру, Алепу и многим иранским градовима.

Највећи подстицај за развој прославе Ашуре као популарног верског и уметничког феномена дошао је са успоном династије Сафавида у Ирану 1501. године. Сафавиди су усвојили шиизам као иранску државну религију и неуморно су радили на његовој консолидацији и пропагирању. За време њихове владавине веома је развијен и популаризован књижевни жанр познат као тазија (игра страсти). Из Ирана се прослава Ашуре прво проширила на индијски потконтинент, а одатле и на друга подручја под утицајем иранског језика и културе.

Неки научници су претпоставили директну везу између прославе Ашуре и древних обреда Тамуза и Адониса, али се никада не може утврдити степен таквог утицаја. Чињеница да је Хусеин умро на самом месту где су они поштовани може једноставно бити историјска случајност, а можда је вероватније да су паралеле између ова два феномена последица људске психологије и потребе да се изрази јаке емоције кроз заједнички облик мита и ритуала.

ВИДИ ТАКОЂЕ Тазија.

---

ASHURA, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 549-550