АШУР је био национални бог Асирије; његово име је носио град-држава Ашур (или Асур). Карактеристике овог бога су веома различите од карактеристика осталих божанстава сумерско-акадског пантеона. Постоје неке спекулације да је Ашур раније био забележен на листи божанских имена из средине трећег миленијума пре нове ере (Мандер, 1986, стр. 69). Међутим, у најранијим потврђеним документима (од двадесетог до деветнаестог века пре нове ере), бог се појављује као прави господар свог града, док асирски владар није био ништа друго до Ашуров главни свештеник и управник града у његово име. Бог Ашур персонификује истоимени град (слични услови су документовани у Високој Месопотамији, Сирији, Анадолији и региону Дијала, али нису ни толико чести ни толико релевантни) као могући израз светости места у близини данашњег Ширката, где је импозантни темељ био место древног града (треба напоменути да су похвале које су упућиване градовима или храмовима богова у јужној Месопотамији биле замишљене као алузије на „славу“ бога који се тамо манифестовао: што је сасвим друга појава). Ово необично порекло је вероватно разлог његове изразите разлике са осталим боговима месопотамског пантеона. Ашуру недостају породични односи, не приписује му се епитет, нити показује јасне везе са светом космичких природних сила. Њега не хвале ни у једном хвалоспеву, нити се икад бави клетвама, а о њему се не зна ни једна митолошка песма. Његове слике нису антропоморфне, већ само симболичне иконе.
ТРАНСФОРМАЦИЈА АШУРА. Међутим, од почетка другог миленијума пре нове ере, Ашур је почео да се
трансформише из numen loci (божанског присуства места) у deus persona (бог личност). Први корак у овом постепеном преласку било је комбиновање
бога Ашура са богом временских прилика Ададом (петнаести век пре нове ере), што
је очигледна резонанца сиријске традиције у којој су Ел и Бал били божанства на
челу пантеона. Чак се и положај краља у односу на бога полако мењао. Шамши-Адад
I (1812–1780 п.н.е.), узурпатор који је предводио први тренутак асирске
експанзије, преузео је титулу „краља“. Међутим, тек у време Адад-нирарија I (1305–1274 п.н.е.) бог је наредио свом краљу да предузме освајачке
ратове, задатак који је горепоменути суверен настојао да оствари, чиме је
започео други тренутак асирског експанзионизма. Процес јачања монархије довео
је – под његовим наследником Салманасаром I
(1273–1244. п. н. е.) – до именовања краља и његове династије од стране бога.
Времена су била зрела за прекретницу, и под Тукулти-Нинуртом I (1243–1207 п.н.е.) Ашур је поистовећиван са сумерско-вавилонским краљем
богова Енлилом, а чак се и његова жена Нинлил сматрала Ашуровом женом. (Нинлил
се у Асирији звала Мулису) и град Ашур је постао свети центар Асирије, баш као
што је град Нипур — седиште Енлила — био за Вавилон. Ашур је стога био
неприкосновени краљ богова и једини бог који је везан за народ путем тако
значајне везе. Због ове ексклузивне везе, асирски народ је веровао да је уложен
у мисију да освоје свет, и стога су себе сматрали готово изабраним народом.
АШУР И САРГОНИДИ. Даља фаза историје бога Ашура одвијала се под Саргонидима који су желели
да он победи Мардука, бога града Вавилона, када је овај заменио Енлила као
краља богова. Узурпатор Саргон II (оснивач Саргонида; вл.
721–705 п.н.е.) развио је теологију Ашура да би му приписао omnipotentia
divina, означавајући га тако као божанску моћ од које су зависили
и људи и богови (обоје су били створени од те моћи). У том циљу Саргон II је
увео поистовећивање Ашура са Ан-шаром. Ан-шар је био исконски бог који се
спомиње у Енума елиш, песми о
Мардуковом узвишењу на власт над боговима и универзумом, вероватно насталој око
једанаестог века пре нове ере. У њему Ан-шар игра улогу родоначелника богова
који су управо изашли из слатких и сланих вода (Апсу и Тијамат) када су створена космичка капија универзума (упореди В.
Џ. Ламберт, „Пар Лахму-Лахаму
у космологији”, Оријенталија 54
(1985), стр. 189–201). Ова идентификација је омогућила генерацијску надмоћ
бога: Ашур/Ан-шар је био прворођени међу свим боговима (и стога је био њихов
принцип); он је био Мардуков предак, заиста три генерације старији. Мардук је
био Еин син и Анов унук, а овог другог је створио Ан-шар. Ан-шар се помиње у текстовима пре него што је састављена Енума елиш (то је један од најранијих
елемената који су апсорбовани и преобликовани у песми) — његово име се налази у
најранијој месопотамској традицији на списковима првобитних богова, а један од
ових списак је онај Енлилових предака. Идентификација са Ан-шаром је стога била
изванредан успех и значила је стицање позиције апсолутног приоритета за бога
попут Ашура, који није чак ни био укључен у главну месопотамску верску
традицију, која га није укључивала у свој пантеон.
Син Саргона II, Сенахериб (р. 704–681. п. н. е.), даље је развио ову теологију
комбинујући је са основним елементима сумерско-вавилонске верске мисли, коју је
згодно усвојио. Његова борба против Вавилона га је на крају навела да уништи
тај град 689. пре нове ере, што је политика која одражава његову теолошку
реформу са намером да поништи Мардука заменом Ашура. Краљ је отишао још даље са
елиминацијом из обожавања у Асирији култова Југа (чак и култа веома важног
Мардуковог сина, Набуа). У том контексту,
повећањем Ан-шарових карактеристика, бог Ашур постаје deus summus omnipotens и creator absolutus. Из
ових атрибута је последично произилазило да је он једини могао да одреди
судбине универзума и — ово је посебно кључно за разумевање његовог положаја —
да је он био „стваралац самог себе“, како се наводи у једном асирском тексту.
У овом контексту,
церемонија акитуа је премештена у град Ашур. Приликом извођења церемоније, бог
Ашур је виђен како се бори против Тијамат,
дело које је Мардук извршио у Енума елишу.
Ово преклапање не треба сматрати само нечувеним понашањем, већ пре као
традиционалним теолошким објашњењем пораза. Вавилон је био уништен јер га је
Мардук напустио као директна последица његових претпостављених безбожних дела.
Син и наследник Сенахериба, Асархадон (вл.
680–669. п. н. е.), експлицитно је поменуо овај концепт када је, преокренувши
ток политике свог оца, поново изградио Вавилон и поново успоставио култове у
обновљеним храмовима. У сваком случају, он никако није одбацио теологију својих
претходника о Ашуру.
Симо Парпола је
представио теорију монотеизма Ашура: то је била стварност ограничена на елиту,
а не на читаво становништво. Ашур, као „метафизички универзум светлости,
доброте, мудрости и вечног живота“ (2000, стр. 165–209) сматран је „средњим
ентитетом између постојања и непостојања“ (с обзиром на креативно непостојање).
Богови су били ипостас његове свемогућности, „божјих моћи и атрибута“ (тј.
Ашур). Парпола их пореди са јеврејским и хришћанским арханђелима; он даље
подсећа на Елохима у Библији (могући асирски утицај) као на ознаку
трансцендентног бога. Да би поткрепио своју тезу, Парпола је цитирао не само
текстуалне и иконографске податке, већ и ономастичке податке — на пример, лична
имена Габбу-илани-Ашур, што значи „Ашур су сви богови“; Илани-аха-иддина (=
„Бог [буквално: богови] је дао [једнину] брата“); и онај краља Асархадона (чији
је асирски облик Ашур-аха-иддина, „Ашур је дао брата“). Познати су аналогни
облици, који су дефинисани, ако не као „монотеизам“, барем као „софистицирани
политеизам“. У неким текстовима богови су означавани као посебни аспекти
Мардука (Ламберт, 1975). Слика Ашура, посебно како је он представљен у
саргонидском периоду, веома је блиска овој Мардуковој теологији. На древном
Блиском истоку се раније појавио облик монотеизма: то је била реформа бога
Атона, коју је фараон Ехнатон желео у четрнаестом веку пре нове ере (Асман,
1997). Рафаеле Петацони је у свом L’Essere Supremo
nelle religioni primitive (1957, стр. 156–162)
упозорио истраживаче да почну од познатих елемената како би открили непознате –
а познати елементи су историјски монотеизми. Сада се види да сви они деле
заједничке карактеристике: пророк или реформатор који проповеда нову религију
која је управо монотеистичка и која сматра omnes dii gentium daemonia (сви нејеврејски богови су демони). Таква револуција
није забележена у Асирији, па се – под претпоставком Петацонијеве номенклатуре
– не може говорити о монотеизму у Асирији (случај Атона, међутим, треба да буде
укључен у ову класу), већ пре о теологији Врховног Бића.
ВИДИ ТАКОЂЕ Акиту; Енума Елиш; Мардук.
ASHUR, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1,
SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 548-549
0 $type={blogger}:
Постави коментар