Ахура Мазда

Ахура Мазда (персијски: اهورا مزدا), познат и као Оромаздес, Охрмазд, Ахурамазда, Хоормазд, Хормазд, Хормаз и Хурмуз, је божанство творац у зороастризму. Он је први и најчешће призивани дух у Јасни. Буквално значење речи Ахура је „господар“, а Мазда је „мудрост“.

Прво значајно призивање Ахура Мазде догодило се током Ахеменидског периода (око  550–330. пре Христа) са бехистунским натписом Дарија Великог. Све до владавине Артаксеркса II (око  405/404–358 пре нове ере), Ахура Мазда се обожавао и призивао сам у свим постојећим краљевским натписима. Са Артаксерксом II, Ахура Мазда је био окупљен у тријади са Митром и Анахитом. У периоду Ахеменида, не постоје познати прикази Ахура Мазде на краљевском двору осим обичаја да сваки цар има празну кочију коју вуку бели коњи како би позвао Ахура Мазду да прати персијску војску у биткама. Слике Ахура Мазде, међутим, биле су присутне од 5. века пре нове ере, али су заустављене и замењене фигурама исклесаним у камену у периоду Сасанида и касније потпуно уклоњене кроз иконокластички покрет који је подржавала династија Сасанида.

 

НОМЕНКЛАТУРА 

„Ахура“ је сродна ведској речи „асура“, а обе значе „господар“. Највероватнија етимологија је од протоиндоевропског *х₂мсурос, од *х₂емс- („родити, зачети“), и стога је сродна са протогерманским *ансуз. Међутим, фински индолог Аско Парпола прати етимолошки корен асуре до *асера- уралских језика, где то значи 'господар, принц'.

'Мазда', или боље речено, авестански матични облик Мазда- , номинатив Мазда, одражава протоирански *маздаХ (именица женског рода). Уопштено се сматра да је то право име духа и, као и његов ведски сродник медха, значи „интелигенција“ или „мудрост“. И авестанске и санскритске речи одражавају протоиндоирански *маздʰаХ, од протоиндоевропског *мнсдʰх₁ех₂, што дословно значи „постављање (*дʰех₁) нечијег ума (*мн-с)“, отуда „мудар“.

Име је преведено као Ахурамазда (староперсијски) током Ахеменидске ере, Хормазд током Партске ере, а Ормазд је коришћен током Сасанидске ере.

Име може бити посведочено на клинописним плочама асирског Асурбанипала, у облику Ассара Мазаш, иако је ово тумачење веома контроверзно.

 

КАРАКТЕРИСТИКЕ

Иако се спекулише да је Ахура Мазда био дух у индоиранској религији, он још није добио титулу „нествореног духа“. Ову титулу је дао Зороастер, који је прогласио Ахура Мазду за нествореног духа, потпуно мудрог, доброћудног и здравог, као и за творца и заштитника Аше.

 

ЗОРОАСТЕРОВО ОТКРОВЕЊЕ

Према зороастријској традицији, у доби од 30 година, Зороастер је добио откривење: док је у зору доносио воду за свети ритуал, угледао је блиставу фигуру Амеша Спента, Воху Мана, који је довео Зороастера у присуство Ахура Мазде, где је поучаван кардиналним принципима "добре религије" касније познате као зороастризам. Као резултат ове визије, Зороастер је осетио да је изабран да шири и проповеда религију. Изјавио је да је овај извор сваке доброте Ахура, достојан највишег обожавања. Даље је изјавио да је Ахура Мазда створио духове познате као јазата да му помогну. Зороастер је објавио да су неки ирански богови даеви који не заслужују поклоњење. Ова „лоша“ божанства створио је Ангра Маињу, деструктивни дух. Ангра Маињу је био извор свега греха и беде у универзуму. Зороастер је тврдио да је Ахура Мазда користио помоћ људи у космичкој борби против Ангра Маињуа. Без обзира на то, Ахура Мазда је Ангра Маињу надређени, а не њему једнак. Ангра Маињу и његове даеве, који покушавају да привуку људе са Ашиног пута, на крају би били поражени.

 

ПЛУТАРХ 

Према Плутарху, Зороастер је именовао „Ареиманиоса“ као једног од два ривала који су стварали добро и зло. У смислу чулног опажања, Оромаза је требало упоредити са светлошћу, а Ареиманиоса са тамом и незнањем; између њих је био Митра Посредник. Ареиманиос је примао понуде које су се односиле на одбијање зла и жалости.

У опису ритуала Ареиманију, Плутарх каже да је бог призван као Хад и даје идентификацију као Плутон, име грчког владара подземља које се најчешће користи у текстовима и натписима који се односе на религије мистерија и код грчких драматурга и филозофа Атине у класичном периоду. Туркан бележи да Плутарх прави од Ареиманија „неку врсту мрачног Плутона“. Плутарх, међутим, назива грчког бога Хадом, а не именом Плутон који се користи у Елеузинској традицији („Скривени“).[1]

Обред Ареиманиос захтевао је иначе непознату биљку коју Плутарх назива „омоми“ (хаома или сома), коју је требало истући у малтеру и помешати са крвљу жртвованог вука. Супстанца је затим однета на место „где сунце никада не сија“ и бачена тамо. Он додаје да "водени пацови" припадају овом богу, па су зато веште убице пацова срећни људи.

Плутарх затим даје космогонијски мит:

Оромазес, рођен из најчистије светлости, и Ареиманиос, рођен из таме, непрестано ратују један са другим; и Оромазес је створио шест богова, првог од добрих мисли, другог од истине, трећег од реда, а од осталих, једног од мудрости, једног од богатства и једног од твораца задовољства у ономе што је часно. Али Ареиманиос је створио ривале, као да су били једнаки овима по броју. Затим се Оромазес увећао до три пута своје пређашње величине, и удаљио се од Сунца колико је Сунце удаљено од Земље, и украсио небо звездама. Једну звезду је поставио тамо пре свих осталих као чувара и надзирача, Пасју звезду. Двадесет четири друга бога је створио и ставио у јаје. Али они које је створио Ареиманиос, који су били једнаки осталима, пробили су јаје и ушли унутра; стога се сада зла спајају са добром. Али ће доћи одређено време када је одређено да Ареиманиос, ангажован у изазивању куге и глади, овим буде потпуно уништен и нестаће; и тада ће земља постати равна равница, и биће један начин живота и један облик владавине за благословени народ који ће сви говорити једним језиком.

Научница Мери Бојс је тврдила да овај одломак показује „прилично тачно“ познавање основног зороастризма.

У свом Темистокловом животу, Плутарх је рекао да персијски краљ по имену призива Ареиманиоса, тражећи од бога да учини да се краљеви непријатељи понашају тако да отерају своје најбоље људе; де Јонг је  сумњао да би се персијски краљ молио богу зла своје националне религије, посебно у јавности.

Према Плутарховим речима, краљ је тада принео жртву и напио се – што је у Плутарховим писмима представљало шуштање персијских краљева, и стога сумњиви докази за стварно понашање.[2]

 

ИСТОРИЈА

Ахеменидско царство

Да ли су Ахемениди били зороастријанци, предмет је многих дебата. Међутим, познато је да су Ахемениди били обожаваоци Ахура Мазде. Представа и инвокација Ахура Мазде може се видети на краљевским натписима које су написали ахеменидски краљеви. Најзначајнији од свих натписа је Бехистунски натпис који је написао Дарије I који садржи многе референце на Ахура Мазду. У касном ахеменидском храму у Персеполису пронађен је натпис написан на грчком, који је призивао Ахура Мазду и још два божанства, Митру и Анахиту. Артаксеркс III чини ову инвокацију Ахурамазде поново током своје владавине.

На плочама утврђења Еламита Персеполис датираних између 509. - 494. пре нове ере, понуде Ахура Мазди су забележене у таблицама #377, #338 (посебно поред Митре), #339 и #771.

Рани ахеменидски период није садржао никакву представу Ахура Мазде. Крилати симбол са мушком фигуром коју су европски научници раније сматрали Ахура Маздом, сада се спекулише да представља краљевску кварәнах, персонификацију божанске моћи и краљевске славе. Међутим, био је обичај да сваки цар од Кира до Дарија III има празна кола која вуку бели коњи као место за Ахура Мазду да прати персијску војску у биткама. Употреба слика Ахура Мазде почела је у западним сатрапијама Ахеменидског царства крајем 5. века пре нове ере. Под Артаксерксом II, прву књижевну референцу, као и статуу Ахура Мазде, саградио је персијски гувернер Лидије године 365. пре Христа.

Партско царство

Познато је да се поштовање Ахура Мазде, као и Анахите и Митре, наставило са истим традицијама током овог периода. Обожавање Ахура Мазде са симболичним сликама је примећено, али је престало у периоду Сасанида. Зороастријски иконоклазам, који се може пратити до краја Партског периода и почетка Сасанида, на крају је окончао употребу свих слика Ахура Мазде у обожавању. Међутим, Ахура Мазда је остао симболизован достојанственом мушком фигуром, која стоји или на коњу, која се налази у сасанидској инвеститури.

Сасанидско царство

Током Сасанидског царства, појавио се јеретички и дивергентни облик зороастризма, назван зурванизам. Стекао је присталице широм Сасанидског царства, посебно краљевску лозу сасанидских царева. Под владавином Шапура I, зурванизам се проширио и постао широко распрострањен култ. Зурванизам опозива оригиналну Зороастрову поруку Ахура Мазде као нествореног духа и „нествореног творца“ свега и своди га на створеног духа, једног од два Зурванова сина близанца, њиховог оца и примарног духа. Зурванизам такође чини Ахура Мазду и Ангра Маињуа једнаких снага и само контрастних духова.

Поред зурванизма, сасанидски краљеви су показали своју приврженост Ахура Мазди на различите начине. Пет краљева узели су име Хормизд, а Бахрам II је створио титулу "Охрмазд-мовбад" која је настављена након пада Сасанидског царства и кроз исламско доба. Сва побожна дела у зороастризму која потичу из сасанидског периода почињу одавањем почасти Ахура Мазди. Пет гахова (периода времена) почињу изјавом на средњеперсијском да је „Охрмазд Господ“ и укључују Гатски стих „Кога си ми Мазда заштитником поставио”. Зороастријске молитве треба изговарати у присуству светлости, било у облику ватре или сунца. У иранским дијалектима јидга и муњи, сунце се још увек назива „ормозд“.

Данашњи зороастризам

Мартин Хауг је 1884. предложио ново тумачење Јасне 30.3 које је касније значајно утицало на зороастријску доктрину. Према Хауговом тумачењу, „духови близанци“ од 30.3 били су Ангра Маињу и Спента Маињу, при чему је први буквално „Деструктивни дух“, а други је „Дух благодати“ (Ахура Мазда). Даље, у Хауговој шеми, Ангра Маињу сада није био бинарна супротност Ахура Мазде, већ — као и Спента Маињу — Његова еманација. Хауг је такође протумачио концепт слободне воље Јасне 45.9 као прилагођавање да објасни одакле је Ангра Маињу дошао пошто је Ахура Мазда стварао само добро. Иако ови последњи закључци нису били поткрепљени зороастријском традицијом, у то време, Хаугово тумачење су са захвалношћу прихватили Парси из Бомбаја јер је пружало одбрану од хришћанске мисионарске реторике,[3] посебно напада на зороастријску идеју нествореног Зла које је било нестворено као и Бог. Након Хауга, бомбајски Парси су почели да се бране у штампи на енглеском језику. Аргумент је био да Ангра Маињу није био Маздина бинарна супротност, већ његов подређени, који је – као и у зурванизму – изабрао бити зао. Сходно томе, Хаугове теорије су се шириле као парсијска интерпретација на Западу, где се чинило да поткрепљују Хауга. Појачавајући се, Хаугове идеје су се толико често понављале да су данас готово универзално прихваћене као доктрина.

 

У ДРУГИМ РЕЛИГИЈАМА

Неки научници (Kuiper. IIJ I, 1957; Zimmer. Münchner Studien 1984:187–215) верују да Ахура Мазда потиче од *воуруна-митра, или ведског Варуне (и Митре). Према Вилијаму В. Маландри, и Варуна (у ведском периоду) и Ахура Мазда (у старој иранској религији) представљали су исти индоирански концепт врховног „мудрог, свезнајућег господара“.

У манихејству, назив Охрмазд Бај („бог Ахура Мазда“) се користио за првобитну фигуру Наша Кадмаја, „првобитног човека“ и еманацију Оца величине (у манихеизму званог Зурван) преко кога се након што се жртвовао да би одбранио свет светлости су прогутале силе таме. Иако је Ормузд ослобођен из света таме, остали су његови "синови", који се често називају његовом одећом или оружјем. После низа догађаја, његови синови, касније познати као Светска душа, ће, углавном, побећи од материје и вратити се у свет светлости одакле су и дошли. Манихејци су често поистовећивали многе Манијеве космолошке фигуре са зороастријским. Ово може бити делимично зато што је Мани рођен у зороастријском Партском царству.

У согдијском будизму, Xwrmztʼ (согдијски је написан без доследног представљања самогласника) је био назив који се користио уместо Ахура Мазде. Преко контаката са турским народима као што су Ујгури, ово согдијско име је дошло до Монгола, који још увек зову ово божанство Кормуста Тенгри (такође Кормуста или Кормусда) је сада довољно популарно божанство да се појављује у многим контекстима који нису експлицитно будистички.

Прехришћански Јермени су имали Арамазда као важно божанство у свом пантеону богова. Сматра се да је синкретичко божанство, комбинација аутохтоних јерменских ликова Арама и његовог сина Ара и иранског Ахура Мазде. У савременој Јерменији, Арамазд је мушко име.

 

101 ИМЕ  

1.      јазат ("Достојан обожавања.")

2.      харвасп-таван ("Свемогући.")

3.      харвасп-агах ("Свезнајући.")

4.      харвасп-х'удха ("Господар свега.")

5.      абадах ("Без почетка.")

6.      ави-ањам ("Без краја.")

7.      бунастах ("Порекло формирања света.")

8.      фрактантах („Широк крај свега.“)

9.      јамакх ("Највећи узрок.")

10.  парјахтарах ("Узвишенији.")

11.  тум-афајах ("Најневинији.")

12.  абравант ("Поред свих.")

13.  парвандах („Однос са свима.“)

14.  ан-ајафах ("Никоме схватљив.")

15.  хам-ајафах ("Схватљиво од свих.")

16.  адхаро ("Најправеднији, најправеднији.")

17.  гира („Чврсто се држим сви.“)

18.  ацим („Без разлога.“)

19.  цимна („Разлог разлога.“)

20.  сафина („Повећивач.“)

21.  авза („Узрочник повећања. Господар чистоће“)

22.  наша („Достићи све подједнако.“)

23.  парвара („Хранитељ.“)

24.  ајанах ("Заштитник света.")

25.  ајаин-ајанах („Не разних врста.“)

26.  ан-ајанах ("Без облика.")

27.  краошит-тум ("Најчвршћи.")

28.  минотум ("Најневидљивији.")

29.  васна („Свеприсутан.“)

30.  харвастум ("Све у свему.")

31.  хусипас ("Вредно хвала.")

32.  хар-хемит ("Сви добродушни.")

33.  харнекфарех ("Свака добра слава.")

34.  бештарна („Уклањање невоља.“)

35.  таронис ("Тријумфални.")

36.  анаошак ("Бесмртан.")

37.  фарашак ("Испуњалац жеља.")

38.  пазохадхад ("Створитељ добре природе.")

39.  кавапар ("Корисно.")

40.  авакшаја ("Даватељ љубави.")

41.  аварза („Прекомерни доносилац.“)

42.  а-ситох ("Непоражен, непоражен.")

43.  ракох („Независан, безбрижан.“)

44.  варун („Заштитник од зла.“)

45.  а-фрипах ("Незамисливо.")

46.  аве-фрифтах ("Непреварени.")

47.  адхваи („Без премца.“)

48.  каме-рат ("Господар жеља.")

49.  фраман-кам („Једина жеља је Његова заповест.“)

50.  ајектан („Без тела.“)

51.  а-фрамош ("Незаборавни.")

52.  хамарна („Преузимање рачуна.“)

53.  снаја („Препознатљив, вредан признања.“)

54.  а-тарс ("Неустрашиви.")

55.  а-биш („Без невоље и муке.“)

56.  а-фраздум ("Најузвишенији.")

57.  хамцун ("Увек униформан.")

58.  мино-стигар („Духовно Створитељ универзума.“)

59.  а-миногар („Творац много духовности.“)

60.  мино-нахаб („Скривен у духовима.“)

61.  адхар-батгар ("Ватрени ваздух, тј. претварач у ваздух.")

62.  адхар-намгар ("Огњена вода, тј. претварач у воду.")

63.  бат-адхаргар ("Трансформатор ваздуха у ватру.")

64.  бат-намгар ("Трансформатор ваздуха у воду.")

65.  бат-гелгар ("Трансформатор ваздуха у земљу.")

66.  бат-гирдтум („Трансформатор ваздуха у гирад, тј. сакупљен.“)

67.  адхар-кибарит-тум ("Трансформатор ватре у драгуље.")

68.  батгарјаи ("Ко ствара ваздух на свим местима.")

69.  автум ("Творац највеће количине воде.")

70.  гел-адхаргар ("Трансформатор земље у ватру.")

71.  гел-вадхгар ("Трансформатор земље у ваздух.")

72.  гел-намгар ("Трансформатор земље у воду.")

73.  гаргар ("Занатлија.")

74.  гарогар ("Посланик жеља.")

75.  гарагар ("Творац човека")

76.  гарагаргар („Творац целокупне креације“)

77.  а-гарагар („Творац четири елемента“)

78.  а-гарагаргар ("Творац звезданих јата")

79.  а-гуман („Без сумње.“)

80.  а-јаман ("Без времена.")

81.  ах'уан ("Без сна.")

82.  амуштхушиар („Интелигентан.“)

83.  фрашутана („Вечни заштитник-повећивач.“)

84.  падхамани („Одржаватељ падмана, тј. златне средине.“)

85.  пирозгар ("Победоносни.")

86.  х'удхаванд ("Господар-господар универзума.")

87.  ахурамазда ("Господин Свезнајући.")

88.  абаринкухантаван („Најузвишенијег ранга у моћи одржавања порекла креација.“)

89.  абарин-но-тава („Најузвишенијег ранга у моћи изнова представљања креација.“)

90.  васпан („Постигнути све креације.“)

91.  васпар („Доноситељ и достигач за све.“)

92.  х'авар ("Милосрдни.")

93.  аху ("Господар света.")

94.  аваксидар ("Опрашталац.")

95.  дадхар („Праведни творац.“)

96.  рајоманд („Пун рае-лустре-сјај.“)

97.  х'арехманд ("Пун кхорех, тј. славе.")

98.  давар ("Праведни судија.")

99.  керфагар ("Господар заслужних дела.")

10* буктар ("Искупитељ, спаситељ.")

10*  фрашогар ("Обнављач кроз повећање душе.")

---

[1] У грчкој религији, Хад је био владар мртвих или сенки, али не и зли бог сам по себи, осим у смислу да се смрт може сматрати лошом ствари – κακόν.

[2] Плутарх је писао у другом веку нове ере када је Римско царство било дубоко усред текућег, на крају узалудног рата за стицање поседа у Персији – „римског Вијетнама“. Оцрњивање непријатељске персијске владе у популарном писању представљало би показивање лојалности климавим тежњама Царства да понови Александрово освајање ~500 година раније.

[3] Најистакнутији од ових гласова био је глас шкотског презвитеријанског свештеника др Џона Вилсона, чија је црква била поред Института М. Ф. Кама Атхорнан, главне школе за зороастријске свештенике. То што су мишљења зороастријског свештенства била једва заступљена у дебатама које су уследиле донекле је било због тога што је свештенство говорило гуџарати, а не енглески, али и зато што су (у то време) били слабо опремљени за дебату са класично обученим теологом. Вилсон је чак и сам научио авестански.