АДРЕТ, ШЕЛОМО БЕН АВРАХАМ

АДРЕТ, ШЕЛОМО БЕН АВРАХАМ (око 1235–1310), познат под акронимом РаШБа (рабин Шеломо бен Аврахам); шпански рабин и правни ауторитет. Рођен у водећој арагонској породици, Адрет је студирао са Јоном Герондијем и са великим талмудистом, библијским коментатором и кабалистом Мосесом Нахманидесом (Моше бен Нахман). Током своје четири деценије као рабин у Барселони, арагонски краљеви су Адрета сматрали доминантном јеврејском фигуром у краљевству.

Адретову научну репутацију успоставиле су његове новеле (хебр. хидушим) на многе талмудске трактате, а савременици су га препознали као изванредног ауторитета јеврејског закона. Рабини из Арагона и многих удаљених земаља предавали су му своје формалне правне истраге, а прикупљени responsa (одговори), којих је било на хиљаде, учинили су га једним од најплоднијих и најутицајнијих од свих јеврејских правних испитаника. Важни извори за историју јеврејског комуналног живота, ови одговори третирају проблеме који се односе на комуналну самоуправу, фискалну управу и институције попут синагоге, суда, домова за учење и добровољних друштава.

Повремено се Адрет суочавао са формалним питањима теолошке природе, која су обично потицала из проблематичних библијских одломака или рабинских изјава. Кроз његову реакцију расуте су значајне изјаве о правилној улози филозофских спекулација у тумачењу традиционалних текстова, могућности савремених пророчанстава, астрологије, снова, магије и божанског провиђења, потрази за рационалним објашњењима заповести, непроменљивости Торе и есхатолошка доктрина.

Адрет је снажно осудио месијанске претензије ексцентричног мистика Абрахама Абулафије и касније тврдио да би без његовог чврстог противљења многи Јевреји били преварени. Такође је упозоравао јеврејске заједнице против Јевреја званог „пророк из Авиле“, који је тврдио да му је анђео открио мистично дело.

Његов најконтроверзнији упад у јавне послове подстакнут је жалбама из јужне Француске о разарајућем утицају филозофског учења на младе Јевреје. Након трогодишње преписке, Адрет је 1305. године прогласио формалну забрану у својој синагоги у Барселони, забрањујући млађима од двадесет пет година да проучавају књиге грчке природне науке или метафизике. Записи Мајмонидеса нису били забрањени, а проучавање медицине је изричито искључено из забране.

Због његове улоге у овом сукобу, Адрета су јеврејски историчари из 19. века често приказивали као део групе ускогрудних, тврдоглавих ревнитеља. Међутим, његов властити рад, посебно његове новеле о одабраном талмудском агадоту, откривају отвореност према употреби филозофске литературе у егзегетске сврхе, иако је јасно одбацио крајње филозофске ставове који негирају стварање и индивидуално провиђење. Такође је предложио кабалистичка тумачења рабинских изјава. Чињеница да је неколико његових ученика писало коментаре на Тору или објашњења Нахманидовог коментара у којима је веома изражен мистични елемент навела је Гершома Шолема да говори о кабалистичкој „школи“ Адрета.

Адретови списи укључују одговоре хришћанима који су користили агаду да поткопају ауторитет мудраца или да подрже хришћанске теолошке ставове; један извор описује стварну расправу са хришћанским мислиоцем. Такође се претпоставља да је Адрет написао Маамар ал Јишмаел, у издању Перлеса, одговарајући на антијеврејске трактате шпанског муслиманског интелектуалца Ахмед ибн Хазма из једанаестог века. Ово апологетско дело брани Тору од оптужби да садржи недоследности и описује одвратно понашање; одговара на тврдњу да је првобитна Тора изгубљена и да је јудаизам садржао изопачености и искривљења Божјег аутентичног учења.

---

ADRET, SHELOMOH BEN AVRAHAM, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 36-37.