АКИВА БЕН ЈОСЕФ

АКИВА БЕН ЈОСЕФ (око 50–око 135. не), палестински тана. Акива је живео у време трансформације палестинског јудаизма из религије усредсређене на Јерусалимски храм у религију усмерену на проучавање Торе, целокупног Божјег откривења Мојсију и јеврејском народу. Акива је рођен непосредно пре уништења Храма 70. године нове ере и умро је током побуне Бар Кокхбе (132–135), последњег покушаја Јевреја да отме слободу од Римљана. Описан као сиромашни пастир, Акива, охрабрен од своје жене, наводно је започео своје рабинске студије у четрдесетој години и научио азбуку заједно са својим малим сином (Авот де-Рабби Натан 6; Б.Т., Кет. 62б–63а, Нед. 50а).

Утицај Акиве је дотакао све области рабинске мисли и све нивое рабинске предаје. Талмуд наводи да анонимне изјаве у Мишни [најранија збирка рабинских учења] треба приписати Меиру,

анонимне изјаве у Тосефти [документу који је паралелан са Мишном, али који није постигао свој званични статус] треба приписати Нехемији, анонимне изјаве у Сифри [раној збирци егзегетских изјава о Левитској] треба приписати Јехуди, Шимону треба приписати анонимне изјаве у Сифреију [раној збирци егзегетских коментара о Бројевима и Поновљеном закону], а све су у складу са мишљењем Акиве. (Б.Т., Сан. 86а)

Највећи мудраци после Акиве водили су своје интелектуално наслеђе до њега. Чак је и патријарх Гамлиел из Јавнеа прећутно признао Акиву (Б.Т., Бер. 27б–28а), а највећи патријарх Јехуда ха-Наси учио је са пет главних ученика Акиве (Б.Т., Мег. 20а). Чак је и Мојсије рекао да је питао Бога зашто је открио Тору кроз њега ако је имао таквог као што је Акива (Б.Т., Мен. 29б).

Научници као што су Јакоб Брил, Јакоб Зури и Закаријас Франкел приписују Акиви централну улогу у кодификацији Мишне; међутим, Џејкоб Нојзнер и његови ученици поставили су озбиљна питања о традиционалном погледу на то како је Мишна настала и улози Акиве у том процесу. Компилација раних мидрашима (збирки егзегетских изјава) од стране Акиве такође је била предмет научне дебате још од времена Давида Хофмана (крајем деветнаестог века) и Ханоха Албека.

Традиционална слика о Акиви као библијском егзегету надилази приписивање одређених раних збирки егзегетских изјава њему. Уобичајено се тврди да Акива представља главни тренд у раним рабинским библијским коментарима (Хешел, 1962). За њега се каже да је следио маштовит и креативан облик библијске егзегезе и да је своје коментаре извео из сваког аспекта библијског текста, укључујући облике слова (Б.Т., Мен. 29б) и особености библијског хебрејског, као нпр. понављање речи и фраза и појава одређених предлога, везника и прилога (Б.Т., Х: аг. 12а, Шав. 26а; Гн. Раб. 1.14, 22.2, 53.20). Егзегетска активност Акиве се често супротставља оној Јишмаела бен Елизеја, за кога се каже да је следио рационалнији приступ библијском тексту. На пример, понављање речи „човек, човек“ у Левитској 22:4 навело је Акиву да закључи да су необрезани укључени у забрану једења пасхалне жртве, док је Јишмаил то доказао цитирањем Левитске 22:10 и Излазак 12:45 (Сифра, Емор 4,18). Међутим, недавни рад на егзегетским традицијама Јишмаела и Акиве (Портон, 1976–1982) показао је да су методе које су користила ова два рабина сличније него што већина научника мисли.

Као што је рабинска традиција Аквиви доделила истакнуто место у компилацијама правних и егзегетских збирки, тако му је доделила кључну улогу у формирању мистичних текстова јудаизма. Он је, заједно са Бен Азаијем, Елишејем бен Авујуом и Бен Зомом, међу онима „који су ушли у врт“, што се узима као референца на мистична учења, а за њега се једино каже да је „отишао у миру“ (Б.Т. , Хаг. 14б и паралеле). Његов значај у мистичној традицији види се у приписивању изрека у хеихалот литератури (збирке визија оних који су путовали кроз Божју палату) и у приписивању Хеикхалот зутратија њему.

Акива се није ограничио на сферу интелекта. Замишљан је као активно укључен у побуну Бар Кокхбе. У ствари, за Акиву се обично каже да је тврдио да је Бар Кокхба био Месија и да је био главни рабински подржавалац устанка (Ј.Т., Таан. 68д). Рабински текстови тврде да је претрпео мученичку смрт од стране Римљана током побуне (Б.Т., Бер. 61б). Међутим, Петер Шафер је изнео озбиљне примедбе на научни консензус у вези са побуном и улогом Акиве у њој.

Иако су недавне науке довеле у питање многе детаље о животу Акиве који се налазе у рабинским текстовима, то не умањује утисак који је оставио на своје савременике и на наредне генерације. Слика коју налазимо у документима старог јудаизма је човек изузетних талената. Описује се да утиче на сваки аспект рабинске мисли — правни, егзегетски, мистични, па чак и филозофски. „Човек има слободну вољу“, наводи се да је Акива рекао, „али све је предвидео Бог“ (Авот 3.16). Његов успон од сиромаштва до величине морао је бити инспирација за многе - толико да је био стављен у центар важних историјских и интелектуалних догађаја свог времена.

ВИДИ ТАКОЂЕ Танаим.

---

AQIVA BEN YOSEF, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 441-442