АХУРА МАЗДА И АНГРА МАИЊУ. Ахура Мазда (на авестанском [ав.] назван Господар Мудрост и Ормазд у пахлави [пахл.] текстовима) и Ангра Маињу (ав. Зли Дух, пахл. Ахриман) су имена две супротстављене исконске моћи које представљају добро и зло у дуализму иранске предисламске религије, зороастризму. У структурном систему најстарије књижевности, Гатама, Ангра Маињу је деструктивна сила која се супротставља не директно Ахури Мазди, већ Спенти Маињу, „благотворном духу“ који представља стваралачку снагу Ахуре Мазде. Ове креативне и деструктивне моћи чине исконски пар међусобно искључивих супротности попут светлости и таме. Креативну снагу (Спента Маињу) негира она деструктивна (Ангра Маињу) на исти начин на који друге духовне творевине Ахуре Мазде, или Великодушних Бесмртника (амеша спентас) негирају зле супротности: истина (аша) преваром (друј), доброг ума (воху манах) злим умом (ака манах), и исправног мишљења (армаити) ароганцијом (таремаити). Ова подвојеност огледа се и у авестанском језику утолико што постоје посебни речници за добра, ахурска бића, с једне стране, и за зла, даевичка, с друге стране.
Својом стваралачком снагом,
Спента Маињу, Ахура Мазда је родио живот, док је разорна сила произвела неживот
(Ј 30,4; Ј 44,7). У старом авестанском „Богослужењу у седам поглавља“ (Јасна Хаптангхаити), Ахура Мазда је хваљен
због стварања „свега доброг“ (Ј 37.1), а у Гатској песми Јасна 44 представљен је као аутор две манифестације савршеног
живот. Један је духован и укључује истину и добар ум, док је други физички,
који укључује појаве попут сунца, звезда, месеца, земље, воде, ветра, облака,
биљака и свакодневног ритма светлости и таме, сна и активности, зоре, поднева и ноћи. И духовне и
физичке творевине првобитно су биле савршене, без икаквих грешака и мана, а
посебно без труљења и смрти. Овај позитиван поглед на добар и савршен
материјални свет јединствен је и од фундаменталног значаја за зороастријску
есхатологију, јер ће на крају времена физичко стварање бити враћено у
савршенство. И духовни и физички живот створио је Ахура Мазда у
сврху превазилажења зла, Ангра Маињуа. Осим разлике
између духовног и физичког стварања, најистакнутија карактеристика
зороастријске доктрине је њено дуалистичко решење проблема зла: ово последње не
долази од Бога, већ има засебно порекло и антагонистично је према њему и
његовом делу. Све зло у свету, укључујући превару и смрт, долази из тог
спољашњег извора.
Ангра Маиниу се такође
противи Спента Маињу у Млађој Авести. Како је
приметио Херман Ломел (1930, стр. 29), две међусобно антагонистичке силе
представљене су као зачетници две супротстављене творевине, једне истините и
добре, друге лажне и зле. Две моћи и њихове креације у сталној су међусобној
борби. Али на крају времена Спента Маињу ће изаћи као победник (Јт 13.13; Ј
10.16) и Ангра Маињу ће се повући “немоћан” (Јт 19.96).
Осим тога, када Заратустра понови формулу „О Ахура Мазда, најбогатији дух,
творац физичког света, истинит“ (нпр. Јт 10.73; Јт 14.1, 14.34, 14.42; Вд 2.1 и
даље), Спента Маињу функционише као епитет Ахуре Мазде. Таква употреба
указује на спајање Ахуре Мазде и његове креативне снаге.
У космолошком миту у пахлави
текстовима, Ахриман (средњеперсијски облик Ангра Маињуа) директно се
супротставља Ормазду (средњеперсијски облик Ахура Мазде). Најкохерентнији
извештаји о томе налазе се у Бундахишну
и Визидагихи и Задспраму и који
су згодно,
иако не сасвим поуздано, преписао и превео Р. Ч. Занер (1955, стр. 276–321 и
339–343). Према овим извештајима, у почетку је Ормазд постојао високо у
бескрајном светлу, док је Ахриман био у бескрајној тами, њих двоје је одвојено
један од другог празнином. Тако су обоје били неограничени унутар себе и ограничени
на својим границама. Ормазд, будући да је био свезнајући, био је свестан
постојања Ахримана, док потоњи, окарактеризиран незнањем и невиђењем, није знао
за свог противника.
Ормазд је започео ток
догађаја износећи из себе стварање у духовном (меног) стању. Када је Ахриман пожурио до границе своје таме, постао
је свестан Ормазда и његовог духовног стварања. Затим је отпузао назад у мрак
и, да би уништио Ормаздова створења, створио је злу
духовну супротност. У превентивном потезу, Ормазд је позвао Ахримана да склопи
споразум према којем ће битка бити ограничена на период од девет хиљада година.
Ахриман, уверен да може да победи Ормазда, прихватио је и
од тада је био везан тим уговором, који није био у стању да раскине. Међутим,
како је истакао Шаул Шакед (1994, стр. 24), уредна разлика између добра и зла
је овде замагљена, јер се овај мит заснива на претпоставци да је Ахриман веран
својој речи, идеји неспојивој са варљивим природом зла. Након тога,
прича се наставља, Ормазд је изговарао молитву Ахунавар, откривајући тако
Ахриману његов коначни пораз. Ахриман је пао у стање
омамљености и док је лежао у несвести, Ормазд је створио физички (гетиг) свет. Након три хиљаде година,
Ахриман се пробудио из омамљености, угледао Ормаздово лепо и савршено физичко
створење и напао га, доневши свету загађење, бол, болест и смрт. Од тог напада
свет је захваћен злом. Међутим, ово време „мешавине“ (гумезишн) било је ограничено на три хиљаде година. Рођење
Заратустре означило је почетак четвртог тримиленијума, током којег се очекује
да ће три спасиоца стићи у интервалима од хиљаду година. Заратустра је
човечанству донео религију која обожава Мазду, опремивши их тако средствима за
успешну борбу против зла. Очекује се да ће ову борбу добити трећи и победоносни
спаситељ (Сошјанс), који ће изгнати
зло из материјалног света. У том тренутку, Ахриман ће се повући немоћан и свет
ће бити враћен у савршенство (фрашегирд).
Док у Авести постоји троугла
структура Ахура Мазде и Спента Маињуа, с једне стране, и Ангре Маињуа, с друге стране,
у пахлави текстовима постоји равнотежа двају сила са сваке стране. Са
структурне тачке гледишта, Ормазду се супротставља Ахриман, а спенаг меног (средњеперсијски облик ав. спента маињу) ганнаг меног, прљави дух, новоформиран да се слаже са спенаг меногом као негативна супротност,
вероватно као надоградња Ахримана да се директно
супротстави Ормазду. Они су међусобно супротстављени, на пример у Дадестан и Денигу 1.9, „доброти Светог Духа (спенаг меног) и не-доброти Нечистог Духа
(ганнаг меног)“. Осим тога, ганнаг меног је попут Ахримана у означавању
противника Ормазда, на пример, „ја, који сам Ормазд, бићу врховни владар, а Дух
греха (ганнаг меног) биће владар
ничега“ (Дадестан и Дениг 6.3 ). Као
и у Авести, благотворни дух се поистовећује са Ормаздом, на пример у формули спенаг меног дадар охрмазд, „благотворни
дух, Створитељ Ормазд“ (на пример, Дадестан
и Дениг 35,7).
Иако постоји директна
супротност између добра и зла на духовном нивоу, не постоји таква дихотомија у
материјалном свету, који је био потпуно добар пре напада зла. У структуралној
концепцији зороастризма, физичко стварање нема симетрични негативни пандан на
начин на који то чини савршено духовно стваралаштво Ахуре Мазде. Ангра Маињу је
произвео негативну контрареакцију само на духовном нивоу, а не на физичком.
Разлог зашто зло није у стању произвести материјалну творевину наведен је у Денкардовом одломку о којем је говорио
Шаул Шакед (1967, стр. 229 и даље): добар, светлећи меног носи у себи „врелу и влажну снагу живе природе“ и стога је
могао да се манифестује у физичком, гетиг
облику. Насупрот томе, зли, мрачни меног,
који је негација живота, има „хладну и суву“ природу и стога није у стању да
„достигне сложену материјалност“. Зла створења попут вукова, гмизаваца и
„демона који јуре“ објашњавају се као „отеловљена створења светлосног семена“
која су отета злим меног облицима.
Дакле, присуство зла у материјалном свету је секундарно и изведено, јер
претпоставља онтолошку стварност материјалног стваралаштва Ахуре Мазде. Потоњи
је његов творац осмислио као бојно поље на које је зло морало ући као резултат
своје деструктивне природе. Зло се паразитски држи добре Божје физичке
творевине и, по речима Мери Бојс (1975, стр. 201), „плени, попут вампира“ и
покушава да је поквари и на крају уништи. Међутим, у стању је да се придржава
само физичких творевина, а не и духовних. Као што је показао Шаул Шакед (1971,
стр. 71 и даље), зло захтева од физичких творевина да се привежу како би биле
присутне у материјалном свету. Из тог разлога се у пахлави текстовима каже да
Ормазд постоји, док Ахриман не постоји. Веза која стоји у основи ове изјаве је
да Ахриман постоји само на духовном нивоу јер физички нема своју злу
материјалну творевину.
ВИДИ ТАКОЂЕ Зурванизам.
AHURA
MAZDA AND ANGRA MAINYU, ENCYCLOPEDIA
OF RELIGION 1, SECOND
EDITION, AARON • ATTENTION, 203-204.
0 $type={blogger}:
Постави коментар