АНУБИС

АНУБИС. Египћани су бога Анубиса представљали као црног шакала (дивљег пса?) који чучи „на стомаку“, или као човека са шакалском или псећом главом. Анубис је грчки облик његовог египатског имена, Анпу; значење овог последњег је неизвесно. Култ Анубиса настао је у Средњем Египту, у седамнаестој провинцији (номи), где је био центар његовог обожавања. Покрајински град Хардаи, који је имао псеће гробље у својој околини, Грци су звали Кунополис (Кинополис). Али култ је био раширен по целој земљи.

Анубис је једно од најстаријих погребних божанстава. Првобитно уништавач лешева, теолози су га преобликовали у балзаматора богова и људи. Анубису је поверена мумификација Озириса (владара мртвих) и његових следбеника и старање о њиховим сахранама. Каснији египатски текстови помињу Анубиса као Озирисовог сина — производ односа између Озириса и његове сестре Нефтиде.

У погребним церемонијама, улогу Анубиса као промотера оживљавања мртвих обављао је свештеник балзамер. Тако је њихов ранији непријатељ постао њихов моћни савезник. Током Новог краљевства и каснијих периода, фигура лежећег бога обично се појављивала на врху „мистериозних сандука“ у којима су биле припремљене утробе мртвих. На тај начин је Анубис, „онај који је над мистеријом“, испунио своју дужност чувара унутрашњих органа које је оживео.

Анубис је бринуо не само о физичком благостању мртвих, већ и о њиховој моралној природи. Играо је истакнуту улогу у судници оностраног. Као „судија суда” је прегледао покојника, коме је дозволио да напусти салу ако је исход био задовољавајући. Он је наставио да буде „проводник душа“ (грч. психопомп) у култу и мистеријама Изиде током хеленистичког и римског доба. Анубис је био блиско повезан са фараоном, не само након његове смрти, већ и приликом његовог рођења.

---

ANUBIS, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 403-404