АНУБИС. Египћани су бога Анубиса представљали као црног шакала (дивљег пса?) који чучи „на стомаку“, или као човека са шакалском или псећом главом. Анубис је грчки облик његовог египатског имена, Анпу; значење овог последњег је неизвесно. Култ Анубиса настао је у Средњем Египту, у седамнаестој провинцији (номи), где је био центар његовог обожавања. Покрајински град Хардаи, који је имао псеће гробље у својој околини, Грци су звали Кунополис (Кинополис). Али култ је био раширен по целој земљи.
Анубис је једно од најстаријих
погребних божанстава. Првобитно уништавач лешева, теолози су га преобликовали у
балзаматора богова и људи. Анубису је поверена мумификација Озириса (владара
мртвих) и његових следбеника и старање о њиховим сахранама. Каснији египатски
текстови помињу Анубиса као Озирисовог сина — производ односа између Озириса и
његове сестре Нефтиде.
У погребним церемонијама,
улогу Анубиса као промотера оживљавања мртвих обављао је свештеник балзамер. Тако је њихов
ранији непријатељ постао њихов моћни савезник. Током Новог краљевства и
каснијих периода, фигура лежећег бога обично се појављивала на врху
„мистериозних сандука“ у којима су биле припремљене утробе мртвих. На тај начин
је Анубис, „онај који је над мистеријом“, испунио своју дужност чувара
унутрашњих органа које је оживео.
Анубис је бринуо не само о физичком благостању мртвих, већ и о њиховој моралној природи. Играо је истакнуту улогу у судници оностраног. Као „судија суда” је прегледао покојника, коме је дозволио да напусти салу ако је исход био задовољавајући. Он је наставио да буде „проводник душа“ (грч. психопомп) у култу и мистеријама Изиде током хеленистичког и римског доба. Анубис је био блиско повезан са фараоном, не само након његове смрти, већ и приликом његовог рођења.
ANUBIS, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1,
SECOND EDITION, AARON • ATTENTION,
403-404
0 $type={blogger}:
Постави коментар