АГУДАТ ИЗРАЕЛ

АГУДАТ ИЗРАЕЛ је светски покрет ортодоксних Јевреја, основан 1912. Име Агудат Јисраел или Агудат Израел (Израелска унија), обично скраћено „Агуда“, изведено је из одломка јеврејске литургије на Велики дан који говори о свим створењима која формирају „једно јединство“ како би извршавали Божју вољу. Основан ради очувања традиционалног јеврејског начина живота и супротстављања утицају конкурентских секуларних или верских идеологија, Агудат Израел је ипак усвојио низ идеолошких и организационих иновација. Сам чин организовања ортодоксне политичке партије био је сам по себи уступак друштвено-политичким потребама тог времена, којима су се екстремнији ортодоксни елементи принципијелно противили.

ИСТОРИЈА. Иницијатива за формирање Агудат Израела потекла је од сепаратистичких ортодоскних заједница Немачке уједињених у Freie Vereinigung fur die Interessen des Orthodoxen Judentums. Они су замишљали светску унију ортодоксних Јевреја која би укључила велике рабинске личности источне Европе и ортодоксне масе у борби против ционизма и реформског јудаизма. Отприлике у исто време (почетак двадесетог века), неки источноевропски рабини су покушавали да обезбеде ортодоксну алтернативу ционистичким и јеврејским социјалистичким партијама. Ортодоксни рабин и историчар Јицак Еизик ха-Леви окупио је представнике Freie Vereinigung-а и источноевропског рабината у Бад Хомбургу (1909.), састанак који је поставио темеље за оно што је постало Агудат Израел. Одлука Десетог ционистичког конгреса (1911) да приступи пуноправном образовном и културном програму у дијаспори дала је додатни подстицај за ортодоксни противнапор. Елементи верског ционистичког покрета Мизрахи који су раскинули са Ционистичком организацијом због ове одлуке придружили су се групама које су основале Агудат Израел.

Оснивачка конференција светског Агудат Израел аодржана је у Катовицу, Горња Шлеска (садашње Катовице, Пољска) маја 1912. године, на којој је било присутно око три стотине делегата. Ова конференција је започела деликатан задатак уједињавања под једним организационим кровом представника ортодоксних заједница из Немачке, Русије, Пољске, Литваније и Мађарске. Иако су ове заједнице делиле противљење ционизму и другим секуларним идеологијама, поделиле су се око многих верских питања, како стила тако и суштине. Почевши од Катовица, компромисно гледиште које је преовладало дало је аутономију у оквиру Агуде свакој врсти ортодоксије да следи свој пут на локалном и регионалном нивоу без принуде других врсти да прихвате њихова гледишта. Тако су франкфуртски ортодоксни дозволили широко секуларно образовање, усвојили немачки говор и одевање, али су захтевали сепаратистичку ортодоксну заједницу; њихове пољске колеге држали су се јидиша, преферирали традиционалну јеврејску одећу и образовање и одбијали да се одцепе од qehillah одбора (јеврејске заједнице), где су често чинили највећу групу.

Конференција у Катовицу успоставила је привремени савет, чији би задатак био да стимулише ортодоксну организацију у Немачкој и другим земљама, и именовала прво Моецет Гедолеи ха-Тора (Савет мудраца Торе), рабинско тело начињено да преиспита и надгледа све главне одлуке покрета. Припреме су почеле да се у августу 1914. године сазове врховно тело светске Агуде, које ће бити познато као Кенесија Гедола (Велика скупштина, име изведено из фразе у Авоту 4.11, „скуп ради неба“), ортодокснои еквивалент и одговор на ционистичке конгресе. Први састанак Велике скупштине, одложен због избијања рата, одржан је тек 1923.

Немачка окупација Пољске отворила је нове могућности за организовање ортодоксних Јевреја на истоку. Прикључени као саветници окупационих власти, представници Freie Vereinigung стекли су поверење пољских рабина и хасидских вођа и покренули суштинску организацију Агуда у Пољској, која ће постати највећа и политички најактивнија грана покрета. Црпећи своју снагу углавном од следбеника хасидског ребеа Гура (Гора Калварија), пољски Агуда је бирао посланике у пољском парламенту и бројним градским већима, а освојио је и контролу над многим јеврејским qehillot (већима заједнице), укључујући и она две највеће заједнице, у Варшави и Лођу.

Међуратни период, испрекидан са три велике скупштине 1923., 1929. и 1937., био је сведок консолидације и проширења Агуда рада на националном и међународном нивоу. Светски покрет је основао и Керен ха-Тора (Тора фонд) за подршку ортодоксним образовним институцијама и Керен ха-Јишув (Фонд за насељавање) за подршку ортодоксним напорима у Палестини, који нису добили никакву помоћ од ционистичких организација. Радом Керен ха-Тора, локалне заједнице су обновиле школе уништене током рата и основале нове школе. Политичари Агуда интервенисали су са представницима владе у различитим земљама како би уклонили бирократске препреке за одржавање традиционалног образовања. У Пољској су стекли признање владе у Агуда школама, иако је то укључивало додавање неких секуларних предмета у наставни план хедера (букв., „соба“), традиционалне јеврејске верске школе. Још иновативније било је Агуда усвајање и промовисање школа за девојчице Беит Јаков. У очима вођа Агуда, претње са којима се суочавала ортодоксија оправдавају такав корак. Развила се читава мрежа (углавном допунских) основних и средњих женских школа са наставницима из централног учитељског семинара у Кракову. Систем Беит Јаков се убрзо проширио на друге земље.

На међународном нивоу, Агудат Израел је настојао да обезбеди независно ортодоксно гледиште о свим главним јеврејским питањима. Најоштрије је реаговао на питања од посебног значаја за ортодоксне Јевреје, попут предложене реформе календара или напада на јеврејско ритуално клање. Доследно је негирало право секуларних јеврејских организација да говоре у име целог јеврејства.

Иако се повремено распламсавала расправа у Агуда редовима око средишњег места Палестине у агенди Агуда и погледу на свет, Агуда је развио активно присуство у земљи Израел. Двадесетих и раних тридесетих година, залагало се за признавање засебног статуса старе ултраортодоксне заједнице и опирала се укључивању у општа представничка тела организоване јеврејске заједнице. Средином тридесетих, међутим, таласи ортодоксних имиграната из Немачке и Пољске променили су однос снага у Агуда у Палестини у корист већег учешћа и сарадње са општом заједницом. Они који су подржавали стару сепаратистичку линију у Палестини на крају су раскинули са Агудат Израелом.

Уништавањем већине европских Јевреја у холокаусту избрисани су и главни центри Агудат Израела, а Израел и Сједињене Државе су од тада постале примарне локације партијске активности. Током ратних година, активисти Агуда унутар и изван нацистичке окупиране Европе покушавали су да спасу рабине и друге. Повремено се Агуда није слагао са општом јеврејском политиком покушајима директне финансијске помоћи Јеврејима у европским гетима, упркос критикама да је таква помоћ помогла непријатељу разбијањем економског бојкота Европе коју су држали нацисти.

У послератном периоду, Агуда је предузео тренутне кораке да обнови читав низ активности међу преживелима у европским логорима за расељена лица. Осиромашени редови који су присуствовали састанку светског извршног већа 1947. показали су велике губитке које је Агуда претрпео, али су такође показали одлучност странке да остане сила у јеврејском свету.

Израел је постао главна арена за активности Агуда. Четрдесетих година прошлог века, како се јеврејска држава приближавала стварности, Агуда је склопио мир са идејом о држави у којој доминирају ционисти, а такође је и позвао на јеврејску независност. Мислиоци Агуда су чак израдили устав за државу засновану на Тори. Агуда се по први пут придружио верској ционистичкој странци Мизрахи у Уједињеном верском фронту како би поднео захтев за одржавање минималних верских стандарда у јавном животу, укључујући поштовање суботе и законе о исхрани у јавним институцијама, рабинску контролу брака и развода, и владину подршку верском образовању. Као члан владајуће коалиције, Агуда је добио посебну подршку за свој школски систем, као и изузеће од војне службе за религиозне девојке и ученике јешиве. Почетком 1950-их, Агуда је напустио коалицију због питања обавезне алтернативне националне службе за жене. Као опозициона снага, борио се против онога што је сматрао кршењем јеврејске традиције, попут превише либералних закона о обдукцији и абортусу или узгоју свиња на јеврејским фармама. На изборима, Агудат Израел је доследно освајао гласове приближно 3% израелског бирачког тела (4 места у Кнесету од 120 места). Међутим, на изборима 1984. прелазак сефарда и неких нехасидских ашкенаских елемената у нову странку Шас преполовио је заступљеност Агуда у Кнесету. На изборима 1988. године дошло је до додатног раскола у редовима Агуда, јер су дугогодишње тензије између хасидских и нехасидских елемената у странци довеле ове последње до формирања засебне странке Дегел Хатора („застава Торе“). Упркос партијској поделу, крњи Агуда је заправо повећао своју заступљеност на пет места, углавном због једнократне подршке и активне кампање хасидске групе Хабад Лубавич. На наредним изборима, две фракције су се поново окупиле у странци Јудаизам уједињене Торе. Свака фракција је, међутим, одржавала своје рабинско саветодавно веће. У шеснаестом Кнесету (изабран 2003.), Јудаизам уједињене Торе имао је пет места.

И у Израелу и у Сједињеним Државама, Агудат Израел се генерално успешно прилагодио свом новом статусу представљања мале мањине код Јевреја. У Израелу је то постао редован, прихваћен део политичке сцене., Након четврт века у опозицији, 1977. године придружио се коалицији Ликуд десног центра, али без представника у влади. Године 1984. смањена делегација Агуда учествовала је у коалицији националног јединства која формира владу, овај пут тражећи и добивши именовање подкабинета. У Сједињеним Државама, Агуда је почео ефикасно да функционише тек током Другог светског рата. Своју снагу је градио на пресађеним остацима франкфуртске ортодоксије и преживелима из холокауста из источне Европе, али је на крају изградио локалну јединицу од дипломаца образовних установа повезаних са Агуда-ом и чланова синагога повезаних са Агуда-ом. Агуда је постао главни глас независне ортодоксије, ослобођен „мрље“ сарадње са неортодоксним покретима у кровним организацијама рабина или скупштина. Активисти Агуда прилагодили су се америчким политичким условима као ефикасна лобистичка група, са утицајем на државном и савезном нивоу и све већим присуством у неким локалним јеврејским федерацијама.

ОРГАНИЗАЦИЈА И ПОДРУЖНИЦЕ. У теорији, врховно тело Агуда је Веће мудраца Торе, институционално испуњење Агуда слогана „Решити све проблеме данашњег доба према Тори и традицији“. У стварности, савет се ретко састајао као формално тело, а сваки стални рабински надзор над страначким пословима долазио је путем неформалних саветовања са кључним рабинима. Последњих деценија, међутим, функционисање рабинског већа у Израелу и Сједињеним Државама постало је уређеније и ближе приближавало првобитну намеравану функцију. Израелско веће је, међутим, већ дуже време паралисано разликама у мишљењима унутар својих редова, што је резултирало тиме да веће није сазивано.

Осим Већа мудраца Торе, врховно саветодавно тело Агудат Израела је Велика скупштина, која се сазива сваких пет година. Између великих скупштина, годишње се састаје централно веће од стотину изабраних делегата из скупштине ради процене партијских послова. Управљање свакодневним стварима почива на малом извршном одбору. Организација Агуда на националном и регионалном нивоу у Сједињеним Државама, Израелу и Европи следи исти општи образац.

Унутар покрета Агудат Израел развили су се и бројне подружнице и помоћне организације. То је укључивало организације за младе (Цеиреи Агуда, основана 1919), за девојчице (Бенот Агуда, основана 1925/6), за жене (Нешеи Агуда, основана 1929) и за ортодоксне раднике (Поалеи Агуда, основана 1923). Од ових организација, Поалеи Агуда је показао највећу независност у покушају да заступа интересе своје изборне јединице. Показало се да је то био скоро сталан извор трвења унутар Агуда табора, а у Израелу се Поалеи Агуда на крају раздвојио од главног тела и водио независне листе кандидата. Агуда такође има сопствену штампу и школски систем.

ИДЕОЛОГИЈА. Уз неколико значајних изузетака, као што је Исак Бројер (из Немачке, касније Палестине), рабини и публицисти повезани са Агудат Израелом нису нудили систематско представљање партијске доктрине. Ипак, преглед новинских чланака, пропагандних памфлета, страначких прогласа и рабинских списа открива неке уобичајене теме које се провлаче кроз мисао Агуда од његовог почетка до данас.

Главна идеолошка иновација Агудат Израела била је доктрина даат Тора („Тора поглед“). Према овој доктрини, ауторитет учењака који су стајали на челу покрета протезао се на питања економије и политике и није био ограничен само на строго верска питања. У парадоксалном заокрету, ти људи који су потпуно уроњени у проучавање Торе и најудаљенији од свакодневних догађаја проглашени су најбољима за одлучивање о питањима политичке и социјалне политике. Тако је Агудат Израел као странка имао користи од непогрешивог суда и ауре светости учењака Торе који су, барем теоретски, надзирали све партијске активности. Даат Тора је у суштини одбрамбена доктрина, одговор борбене традиционалне елитне елите на успон алтернативних лидера и доктрина.

Агуда је од почетка одбацио идеологију секуларног ционизма. У исто време, међутим, доследно је наглашавао своју подршку повећању јеврејског насељавања у Палестини. Спорна тачка је био карактер јеврејског центра који је тамо изграђен. Агуда је желео да ојача старе центре учења и да обезбеди да се ново насеље заснива на традиционалним јеврејским вредностима и законима. Агуда је само територијално поновно рођење јеврејског народа сматрао недовољним. Чак ни у земљи Израел, Јевреји нису могли опстати без Торе. Будући да је Тора била у средишту Агуда брига, никада није могао прихватити званични став ционистичког покрета да је религија приватна ствар.

Дугорочно, детаљан партијски програм и идеологија нису били пресудни за Агудат Израела. Окренуо се свом бирачком телу не на основу неког посебног програма, већ на основу колективне харизме мудраца Торе и опште жеље да по сваку цену брани традиционални јудаизам.

ВИДИ ТАКОЂЕ Ортодоксни јудаизам; Шенирер, Сара.

---

AGUDAT YISRAEL, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 194-197.