АБУ АЛ-ХУЗАЈЛ АЛ-АЛАФ

АБУ АЛ-ХУЗАЈЛ АЛ-АЛАФ (умро између хиџретске 227 и 235, тј. између 842 и 850 не), потпуније Абу ал-Хузајл Мухамед ибн ал-Хузајл ал-Алаф ал-Абди је био муслимански теолог мутазилске школе. О његовом животу се мало зна. Био је штићеник (мавла) племена Абд ал-Кајса и за њега се каже да је учио са извесним Османом ал-Тавилом, агентом за мутазилску пропаганду Васила ибн Ате (у. 748/9). Око 819. године ушао је на двор халифе ал-Мамуна, где је био познат по својој вештини оспоравања и због његове способности да цитира поезију. Од његових бројних теолошких, филозофских, апологетских и полемичких списа, ниједан није преживео. Извештено је да је био више од стотину година у време његове смрти.

Фрагментарни и помало гномични извештаји о доктрини Абу ал-Хузаjла, које су пружили каснији писци, омогућавају само површан поглед на његово учење, нити је могуће утврдити значај неколико очигледних паралела са ранијим хришћанским писцима. Његово учење се заснива на систематској анализи предиката везаних за ствари, где је примарна тврдња назначена именицом субјекат коришћена у аналитичкој парафрази. На пример, „померање x“ анализира се као „покрет припада x“, а „y зна“, као „сазнање припада y“. Будући да се предметни термин анализе узима за означавање ентитета, метода је настојала да постави многа реификована својства, као што су „локација“ (кавн), „коњункција“ или „беживотност“. Концепција Абу ал-Хузаjла о материјалним бићима била је атомистичка: тела су композити дискретних атома (џавхар) у сваком од којих постоји низ различитих ентитативних својстава (мана), категоризовано названих „догађајима“. Атоми и неке врсте догађаја настају током многих тренутака, док други догађаји постоје само један тренутак. Будући да се говор састоји од догађаја у материјалној подлози, Куран као Божји говор је такође створен; изворно постоји у небеском архетипу, „Драгоценој плочи“, од којих постоје цитати.

Анализирајући описе Бога дане у Курану, Абу ал-Хузајл је учио да Бог има спознају, моћ, живот, вечност, величину и тако даље, али сваки од ових атрибута је сам Бог, иако се као такви могу разликовати једни од другог. Његова воља, међутим, временски постоји „без супстрата“, истовремено са стварањем њихових предмета, као и његова креативна заповест „Буди“, чију стварност потвђује „стварењем“. Такође је сматрао да су потенцијални предмети Божје моћи коначни на броју и да следствено томе мора доћи време када ће чак и активност блажених у Рају завршити у непроменљивом стању блаженства. Каже се да се те тезе одрекао касно у животу.

Да ли је Абу ал-Хузајл први пут увео атомизам и аналитичку методу у мутазили калам је неизвесно; у сваком случају, Абу Али ал-Џубаи (ум. 913) сматра да је Абу ал-Хузајл „тај који је покренуо калам“. Његов најважнији директни ученик био је Абу Јакуб ал-Шахам, који је заузврат био учитељ ал-Џубаија. Потоњи је у основи рафинирао систем Абу ал-Хузајла тако да постави непосредни темељ онога што је касније постало доминантна традиција мутазилијске теологије. Такође преко ал-Џубаија, који је био учитељ ал-Ашарија (у. 935), учење Абу ал-Хузајла имало је значајну улогу у формирању класичне ашаријске доктрине.

ВИДИ ТАКОЂЕ Мутазила.

---

ABU AL-HUDHAYL AL-ALLAF, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 18-19.