АМБЕДКАР, Б. Р. (1891–1956), државник, писац, реформатор и творац новог будистичког покрета у Индији; припадник недодирљиве касте. Бхимрао Рамџи Амбедкар, од миља познат као Бабасахиб, рођен је у Мхову (сада Маху), Индија, где је његов отац био директор војне нормалне школе. Припадник недодирљиве касте махара из Махараштре, који су традиционално радили као сеоски службеници, Амбедкар је живео у време када су његове изузетне личне способности, у спрези са снажним осећајем за реформу које се тада појавио међу кастинским хиндуистима и почецима покрета за права унутар своје касте, могао да утиче на изузетан напредак и промену статуса недодирљивих. У својим раним годинама патио је од предрасуда у школи, али су му у образовању помагали и кастински хиндуистички реформатори. К. А. Келускар га је охрабрио у учењу када се породица преселила у Бомбај и дао му примерак своје књиге на маратском језику о Будином животу. Два небраманска принца, Гаиквад из Бароде и Шаху Чатрапати из Колхапура, помогли су у финансирању његовог образовања, које је на крају укључивало и докторат са Универзитета Колумбија у Њујорку, докторат са Универзитета у Лондону, и звање адвоката из Грејс Ина у Лондону.
Амбедкар се 1917. вратио у
Бомбај на трогодишњи период усред свог школовања у иностранству. За то време
учествовао је на две конференције за потиснуте класе, сведочио
је Владиној фаншизној комисији о правима недодирљивих и покренуо
новине под насловом Мукнајак (Глас
немог). Све три активности – конференције за организовање и инспирисање,
покушаји да се парламентарни процес искористи за политичка и социјална права и
образовни рад – постале су обележја његових целоживотних напора на реформи.
Након трајног повратка у Индију 1923. године, Амбедкар је зарађивао за живот од
подучавања и права, али је већи део своје енергије потрошио на изградњу покрета
међу недодирљивима и стварање политичких и друштвених прилика за њих, углавном
притиском на владу. Уложио је напоре да обезбеди верска права као што су учешће
на јавним фестивалима, улазак у храм, ведски ритуали венчања и ношење светог
конопца, али су се они завршили 1935. године када је
изјавио да иако је рођен као хиндуиста, неће умрети као
хиндуиста, а да недодирљиви могу бити слободни само ван хиндуистичке религије.
Раније, на конференцији сазваној у Махаду, малом граду јужно од Бомбаја, он је
спалио оне делове класичног хиндуистичког закона, Манусмрти, који су дискриминисали ниже касте.
Његова непоколебљива вера у
парламентарну демократију навела је Амбедкара да сведочи у свакој прилици пред
комисијама које су истраживале унапређење демократизације у Британској Индији.
Истакнутост коју је стекао у овим дугачким и софистицираним изјавама
резултирала је тиме да је именован за представника на конференцијама Округлог
стола у Лондону 1930. и 1931. Суочен тамо са захтевима муслимана, Сика и других
мањина за одвојеним бирачким телом, почео је да се залаже за одвојено бирачко
тело за недодирљиве такође. То га је довело у директну опозицију са Мохандасом
К. Гандијем, који је постио у затвору у Пуни против таквог одвајања
недодирљивих од главне хиндуистичке групе бирача. Иако је Пуна пакт из 1932.
донео компромис са Гандијем који се састојао од размене одвојених бирачких тела
за резервисанија места за потчињене класе, Амбедкар је наставио
да сматра Гандијево веровање у „промену мишљења“, а не правне мере, као
средство одвраћања од стварне промене, као лека
за недодирљивост. Његова књига из 1945. „Шта су Конгрес и Ганди урадили
недодирљивима“ оптужила је Гандијев облик патернализма.
Током реформи британске
владе средином 1930-их, Амбедкар је основао Независну лабуристичку партију у
супротности са Индијским националним конгресом. Година 1937. донела је
једанаест Регистрованих касти (тако
названих
зато што је влада поставила недодирљиве касте на распоред за представљање у
парламентарним телима и запослење у влади) у законодавну скупштину Бомбаја.
Иако је Амбедкар требало да оснује још две политичке странке, Федерацију регистрованих касти 1942. и
Републиканску странку 1956. године, никада више није добио тако велики број
места.
Сам Амбедкар је био у
могућности да спроведе законе који гарантују права недодирљивих, као и мере
које утичу на целу Индију на постављеним позицијама члана лабуриста у извршном
савету вицекраља (1942–1946) и као министар права у првом независном министарству
Индије (1947–1951). Такође је био председник Комисије за нацрт устава
(1947–1948), званог „модерни Ману“. Међу начелима индијског устава налази се и
једна која забрањује праксу недодирљивости, што је признање раду и Амбедкара и
Гандија.
У основи Амбедкаровог
друштвеног и политичког рада био је стални напор да образује свој народ. Новине
Бахишкрит Бхарат (Искључена Индија), Џаната (Људи) и Прабудха Бхарат (Пробуђена Индија) су наследиле Мукнајак и биле су широко распрострањене
упркос изузетно ниској стопи писмености међу Недодирљивима. Скроман почетак
изградње хостела како би недодирљива деца могла да похађају државне школе у
градовима кулминирао је Друштвом за народно образовање, које је отворило
Сидарт колеџ у Бомбају 1946. и Милинд колеџ у Аурангабаду 1951. Друштво води
двадесетак институција почетком двадесет првог века и 1982. године је
положило камен темељац
за Др. Амбедкар колеџ у Пуни. Нагласак на писмености и учењу такође је
подстакао креативно писање, а од Амбедкарове смрти покрет под називом Далит
Сахитја („књижевност потлачених“) постао је важан нови аспект књижевности марати
и утицао је на сличне школе књижевности на другим језицима. Далит писци одају
почаст Амбедкару као својој главној инспирацији и будистичком покрету
преобраћења који је покренуо непосредно пре своје смрти приписују њихов осећај
слободе од психолошких окова недодирљивости.
Иако је Амбедкарово
интересовање за будизам било очигледно целог његовог живота, он се није
преобратио све до 14. октобра 1956, мање од два месеца пре смрти 6. децембра.
Церемонији, одржаној у Нагпуру, присуствовало је више од пола милиона људи, а у
покрету преобраћења који је уследио, више од шест милиона људи, већином из
бивших недодирљивих каста, изјаснило се као будисти. У својим говорима и у
својој књизи Буда и његова Дхама,
Амбедкар је нагласио рационални, хуманитарни, егалитарни будизам извучен
углавном из пали текстова. Хиндуистичка веровања и праксе и све натприродне
будистичке идеје су елиминисане из будизма који је заступао Амбедкар. Он сам
је, међутим, сматран спасиоцем недодирљивих и многи су га сматрали бодисатвом.
У годинама након његове смрти, на десетине будистичких вихара (храмова)
изграђено је широм државе Махараштра, а стотине књига су написане о будистичкој
вери и пракси, углавном на маратију.
Амбедкарова слава као
еманципатора непрестано је расла од његове смрти. Његова статуа се може наћи у
скоро сваком граду и многим селима у Индији и генерално је приказан како носи
копију устава Индије. Његов дан рођења, дан обраћења и дан смрти поштују милиони, а
будистички покрет преобраћења наставља да расте.
ВИДИ ТАКОЂЕ Ганди, Мохандас.
AMBEDKAR,
B. R., ENCYCLOPEDIA OF
RELIGION 1, SECOND
EDITION, AARON • ATTENTION, 285-287.
0 $type={blogger}:
Постави коментар