АБД АЛ-ЏАБАР
Започињући
расправу о једанаестој генерацији мутазила, биограф ал-Џушами ал-Бејхаки (у.
494/1100) каже:
Припадник
ове генерације, а уствари најистакнутији од њих и њихов вођа у погледу његове
изврсности, је главни судија Абу ал-Хасан Абд ал-Џабар ибн Ахмед ибн Абд Алах
Абд ал-Џабар ал-Хамадани. ... Не могу да замислим ниједан израз који би пренео
његов статус у погледу његове изврсности или његовог узвишеног ранга у [овој]
дисциплини [наиме калам]. Он је тај који је отворио калам и
раширио га, произвевши његова главна дела услед чега се калам проширио
надалеко, досежући Исток и Запад. У овим делима изнео је детаљне аргументе (дакик)
као и главне тезе (џалил) о каламу на потпуно нов
начин. (Sharh al-’uyun, 365)
ЖИВОТ. Абд ал-Џабар (Абу ал-Хасан Абд ал-Џабар ибн Ахмед
ал-Хамадани, Кади ал-Кудат) рођен је у граду Асадабад у округу Хамадан око
320/932. Студије о хадису (традиција пророка), фикху (верски
закон) и другим верским наукама започео је код локалних научника у Асадабаду и
Казвину. 340/951 отпутовао је за Хамадан и пет година касније отишао у Исфахан
да тамо студира. Убрзо након тога преселио се у интелектуални центар Басре, где
је учествовао у дебатама и студијским круговима као ашари мутакалим и
присталица шафијске правне школе. Према ал-Џушамију, он је накнадно „препознао
истину и био вођен“, то јест, напустио је ашари калам и
пригрлио мутазили калам, постајући ученик Абу Исхака ибн Ајаша
(датуми му нису познати). Касније се преселио у Багдад да би студирао код Абу
Абд Алах ал-Басрија (у. 369/979) који је, попут Абу Исхака ибн Ајаша, учио код
чувеног мутазилског мајстора Абу Хашима ал-Џубаија (у. 321/933), вође бахшамије
(наиме мутазилита који су били склони ставовима Абу Хашима). Након неколико
година студија током којих је такође предавао и саставио неколико дела, Абд
ал-Џабар се одвојио од Абу Абд Алах ал-Басрија 360/970, одлазећи за Рамхурмуз
где је почео предавати и диктирати свој magnum opus - ал-Мугхни
фи усул ал-дин. Убрзо се придружио пратњи мутазилијевског бујидског
званичника ал-Сахиб ибн ал-Абада. Ал-Сахиб ибн ал-Абад је постао је везир
бујидског владара Муајад ал-Давла 367/977, а затим је свог штићеника Абд
ал-Џабара именовао на место главног судије (кади ал-кудат) Раја и
околине. Интелектуално знатижељан, и сам песник и учењак, ал-Сахиб ибн ал-Абад
прикупио је огромну библиотеку и окупио угледну групу филозофа, теолога и
књижевника на свом двору у Рају. Абд ал-Џабар на крају ал-Мугхнија подразумева
да је профитирао својим учешћем на дворским скуповима ал-Сахиб ибн ал-Абада.
Абд ал-Џабар је био на месту главног судије до смрти свог заштитника 385/995.
Након тога, владар Бујида Факхр ал-Давла запленио је имовину ал-Сахиба,
отпустио његове наименоване службенике и конфисковао њихова имања. Факхр
ал-Давла је ухапсио Абд ал-Џабара, наводно због његовог одбијања да изговари
погребну молитву за ал-Сахиб ибн Абада. Вероватно је Абд ал-Џабар пуштен убрзо
након тога. Након смрти Факхр ал-Давла 387/997, Рајем је номинално владао његов
малолетни син Меџд ал-Давла (стварну контролу имала је његова мајка регент
ал-Сајида). Абд ал-Џабар је био у добрим односима са Меџд ал-Давлом и написао
је свој Китаб ал-Меџд за њега. Отишао је у Меку на ходочашће
389/999 и био је часно дочекан током свог проласка кроз Багдад. То је било због
не само његовог престижа као судије и аутора, већ и због тога што је
Абдал-Џабар сматран вођом бахшамија мутазилита након смрти његовог учитеља Абу
Абдалаха ал-Басрија 369/979. По повратку је неко време предавао у Багдаду и
такође у Казвину. Током каснијих година у Рају, Абд ал-Џабар је можда имао
прилику да упозна Ибн Сину током боравка филозофа тамо 403–405/1013–1015.
Већина историјских извора наводи да је Абд ал-Џабар умро 415/1024.
Као
резултат своје дуговечности, Абд ал-Џабар је био учитељ многим ученицима у Рају
и на другим локацијама. Неки студенти су били имамтски или зејдитски шиити, што
указује на ширење мутазилизма међу овим муслиманским конфесијама. Међу
најистакнутијим његовим ученицима били су Абу Рашид ал-Нисабури (година његове
смрти није позната), који је с њим студирао у Рају и преузео вођство бахшамија
по смрти Абд ал-Џабара; шиитски имамтски учењак ал-Шариф ал-Муртада (у.
436/1044), који је проучавао Абд ал-Џабара током његовог боравка у Багдаду 389/999;
Абу Мухамед ал-Хусаин ибн Ахмед ибн Матавајх (датуми непознати), Абу ал-Хусеин
ал-Басри (у. 432/1040), зејдитски учењак Ахмед Абу Хашим ал-Хусеини познат и
као Манакдим Шишдев (у. 425/1034), и зејдитски имам ал-Муајад била Ахмед ибн
ал-Хусеин ал-Амили (у. 411/1020).
СПИСИ. Абд ал-Џабарово учењаштво протеже се на неколико
исламских верских наука: коментар Курана (тефсир), пророчку традицију (хадис),
биографију, теологију (калам), принципе правне праксе (усул ал-фикх) и право.
Већина његових дела није преживела. Као резултат зејдитског прихватања
мутазилизма, мутазилитски текстови наставили су се проучавати у Јемену, где су
задржали утицај, што је резултирало очувањем неких дела Абд ал-Џабара и његових
ученика. Ова дела су поново откривена крајем 1950-их и многа од њих су
објављена.
Најзначајнији
од њих је Абд ал-Џабаров ал-Мугхни фи абваб ал-тевхид ва л-’адл,
који се може превести као „Шта треба знати у вези са Божјим јединством и
правдом“. Пронађено је четрнаест од двадесет свезака ал-Мугхнија.
То је најопсежнији текст о класичном мутазилитском каламу и
чува доктрине, дискусије и разлике ранијих генерација, најзначајније Абу Али
ал-Џубаија и његовог сина Абу Хашим ал-Џубаија. Дело је подељено у два одељка:
први говори о Божјој јединствености (тевхиду), наиме, детаљном излагању
аргумента да је свет привремено створио вечни Бог Створитељ, својствима овог
Божанства и оповргавању ставова немонотеиста.
Други
одељак обрађује Божију правду (адл), објашњавајући да Божја дела не могу
бити зла; да је Куран говор створен од Бога; да особе здраве памети имају
слободну вољу и дужне су (таклиф) Богу да испуњавају дужности које се
опште могу знати разумом и да је Бог, као дела доброте (лутф),
прецизирао у смерницама које је дао људима у откривењу кроз установу пророштва
и учења пророка; да су ова упутства, као и обдареност разума и слободне воље
неопходни да би Бог био праведан; да испуњавајући ове обавезе људска бића имају
прилику да зараде награду, наиме рај, или одбијајући их да буду осуђени на
пакао; да је бол и патњу у свету који нису резултат људског деловања створио
Бог сврсисходно како би подсетио људе на њихове обавезе и тиме спречио крајњу
штету због осуде на пакао - у том смислу они такође чине дела доброте; и да ће
Бог обештетити малолетнике и ментално неспособне појединце, и генерално сваку
особу која није способна да испуни обавезе које су им постављене.
У Мугхнију, одељак о Божјој правди такође укључује остатак „пет начела мутазиле“, укључујући „обећање и претњу“, „средњи положај“ и „заповест да се придружује познатом крепосном деловању и забрањивање прекорног деловања“ што је основа институције постпророчког вођства и политичке власти (имама).
ABD AL-JABBAR, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 3-5.
0 $type={blogger}:
Постави коментар