АЛФАСИ, ЈИЦАК БЕН ЈАКОВ

АЛФАСИ, ЈИЦАК БЕН ЈАКОВ (1013– 1103), познат и под скраћеницом РИФ (раби Јицак ал-Фаси); северноафричко-шпански талмудист. Алфаси је већи део свог живота провео у Северној Африци, где је био на челу школе у Фезу (Фас на арапском, отуда и његово име). У седамдесет петој години био је приморан политичким интригама да оде у Шпанију, где је председавао школом у Луцени. Упркос непријатељству неких домаћих научника, остарели Алфаси је стекао широко признање у свом новом дому, привукао многе ученике (међу њима и бриљантног Јосифа ибн Мигаша, свог наследника у Луцени), а историчар из дванаестог века Аврахам ибн Дауд описао га је као водећег научника свог времена. Алфасијево излагање шпанском јеврејству дошло је на крају његовог дугог живота; није га привукла филозофија и лепа књижевност карактеристична за Шпанију, већ је остао високи талмудист.

Алфасијево највеће достигнуће био је његов сажетак талмудског закона, Сефер ха-халахот (Књига закона; Јерусалим, 1969.), који је обухватио све теме релевантне за јеврејску праксу његовог времена, елиминишући тако материјале повезане са Храмом и његовим системом свештеничких дужности, жртве и с тим повезане чистоте. Долазећи пред крај геонског периода, Алфаси је усавршио формулар за сажимање који су започело дело Халахот гедолот из осмог века и друга. Као и они, он задржава структуру самог Талмуда, коју сажима, уместо да представља актуелну дискусију (за коју је већ постојао неки преседан) или код. Без обзира на то, Алфасијево дело је потпуно засенило дело његових претходника. У суштини, успео је да успостави равнотежу између сложене, често неодлучне талмудске дискусије и кратког, интелектуално незадовољавајућег сажетка ранијих власти. Алфасијев сажетак пружио је халахичку одлуку пажљивим уклањањем и обликовањем материјала, али је задржао и основну талмудску дискусију. Тако је његов рад задовољио потребе власти и ученика. Заиста, Алфасијев рад се често проучавао уместо Талмуда, јер је представљао најзначајније аспекте талмудске дискусије и водио ученика ка закључном ставу о датом питању. Ибн Дауд је прикладно назвао сажетак „минијатурним Талмудом“, а име се задржало.

Степен и природа Алфасијеве независности већ су били тема расправе у касном средњем веку. Чини се да је Алфаси повремено заузимао критички став према одређеним талмудским материјалима, а ово вредновање је саставни део његовог процеса доношења одлука. Овај аспект његовог рада дошао је до изражаја када се одлучио за статус различитих талмудских коментара, технике коју је касније очигледно користио Мајмонидес. Алфаси је био централна личност у осигуравању уздизања вавилонског Талмуда над палестинским Талмудом: његова изјава (на крају његовог сажетка Ерувина) да је вавилонски Талмуд, будући да је касније дело, познавао и утеловио све што је вредно у Палестини имало је велику циркулацију и утицај. Ипак, савремени научници су подељени у погледу тога колико је Алфаси одбацивао палестински Талмуд. Алфасијев став према нелегалним (агадским) деловима Талмуда је такође вредан пажње: за разлику од својих претходника, он је укључивао моралне и теолошке материјале који су се ослањали на стварну праксу.

Алфасијев сажетак постао је главна сила у каснијем обликовању јеврејског закона. Мајмонидес је сматрао да је у складу са алфасијском традицијом, тврдећи да се у основи не слаже са Алфасијем по само десет питања. Јосеф Каро именовао је Алфасија као једног од три ауторитативна средњовековна извора за свој Шулхан арух, основни законик јеврејског права који је Каро саставио у шеснаестом веку.

ВИДИ ТАКОЂЕ Халаха, чланак о историји халахе.

---

ALFASI, YITSHAQ BEN YAAQOV, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 1, SECOND EDITION, AARON • ATTENTION, 255-256.