Саул, син Кишов, из племена Венијаминовог, представљен је у хебрејској Библији (тј. Старом завету) као први краљ уједињене монархије Израела и Јуде. Његова владавина се традиционално ставља на крај 11. века пре нове ере, и означава транзицију Израела из племенског друштва предвођеног разним „судијама“ (тј. поглавицама) у монархију. Извештава се да је Саул владао из Гивее и, после релативно кратке владавине, погинуо у борби против Филистејаца током битке код Гилбое.
1. Самуилова бележи да је Саулов успон до монарха резултат жеље израелског народа да има краља баш као што су то имали околни народи (1. Сам. 8:1–9). Иако је у тексту забележено да Јахве осуђује овај захтев, божанство је ипак наложило да пророк-судија Самуило помаже Саула за краља над Израелом (1. Сам. 8:19–22). Овај догађај означава први део тростепеног крунисања Саула за краља. Након овог дискретног помазања у Рами, Саул је јавно изабран жребом да буде вођа Израела и након успешне војне кампање (1 Сам. 11:1–11) а његова улога суверена је потврђена у Гилгалу (1 Сам. 11:12–15 ).
Породица краља Саула је у великој мери заступљена у наративима о његовом животу и владавини. Упркос скромном опису свог порекла који Саул даје (1. Сам. 9:21), библијски извештај приказује Саула као део угледне породице (1. Сам. 9:1). У паралелним извештајима и родословима о Саулу, он је описан као део породице Бекорат из клана Мари, која је вероватно једна од најстаријих у Венијаминовом племену (Пост. 46:21; 1. Дн. 7:6, 8– 9; 1. Сам. 10:21). Саул је био ожењен Ахиноамом, ћерком Ахимаасовом (1. Сам. 14:50). Имао је најмање три сина од Ахиноаме: Јонатана, Малхи-Шуу и Ишвија (идентификованих као Иш-Бошет/Ешвал у 1. Дн. 8:33; 9:39); имао је и две ћерке: Мерабу и Михалу. Абинадаб је такође наведен као један од Саулових синова који умире заједно са њим у борби (1. Сам. 31:2), и, иако идентитет његове мајке није јасан, постављање Абинадаба поред Јонатана и Малхи-Шуе може сугерисати да Ахиноам била његова мајка. Поред ове деце, Саул има и два сина — Армонија и Мефивостеја — од конкубине, Риспе, Ајине кћери (2 Сам. 21:8). Саулов стриц Абнер је такође представљен у нарацији и за њега се каже да је, заједно са Јонатаном, био војни командант под Сауловом управом. На крају, Саул је такође предузео мере да ојача своју моћ удајући своје ћерке за истакнуте људе Израела, као што су Адриел, син Варзилаја Мехолатејана, и Давид, син Јесејев, из Јуде.
Владавину краља Саула треба широко поделити у две фазе: (1) Саулова владавина под добронамерним Јахвеовим духом (1 Сам. 10:10–14:52); и (2) Саулова владавина под злобним духом Јахвеа (1. Сам. 16:1–31:13). Прво, након што је Самуило помазао Саула за владара Израела, текст бележи да је Божји Дух обишао Саула (1. Сам. 10:9–13). Овај догађај означава први део наратива о Саулу као краљу, и први је у низу догађаја који Саула приказује као релативно доброг краља и вођу. Саул је описан да је поразио израелске непријатеље као што су Амонци (1 Сам. 11), Филистеји (1 Сам. 13–14), као и Амаличани, Едом, Моав и Соба (1 Сам. 14:47–48). Па ипак, упркос очигледном успеху у борби против својих непријатеља и вештом вођи (1. Сам. 14:52), Саулова рана достигнућа су у причи засенчена његовим грешкама: то јест, његовим неуспехом да држи Јахвеове заповести у жртви (1. Сам. 13:8–15), као и његов „исхитрени“ завет (1. Сам. 14:24–46). Прекретница у Сауловом наративу се врти око његовог неуспеха да настави са потпуним уништењем Амаличана: спасавајући њиховог краља и најбољу стоку (1. Сам. 15:1–9). Овај недостатак акције од стране краља се тумачи као његово одбијање да се повинује Јахвеовим наредбама и идентификује се као чин који поништава његово божанско именовање за краља над Израелом.
Одлазак Јахвеовог добронамерног духа од Саула и каснији „долазак“ злонамерног духа (1. Сам. 16:14) наративно обележава спирални раст саулидске монархије и успон Давидове лозе. Постоје три карактеристике нарације које карактеришу последњи део његове владавине: (1) најистакнутији је Саулов све већи сукоб са Давидом, кога је Самуило помазао за наследника док је Саул још увек на власти (1. Сам. 16:1– 13); (2) породичне невоље; и (3) све већа неспособност да се разазнају божанске заповести.
Прво, након Давидовог помазања и победе над Филистејцем Голијатом (1. Сам. 17), Саулову владавину карактерише повећана љубомора и параноја због Давидове популарности. Саул је више пута покушавао да убије Давида (1 Сам. 18:10–11, 20–25; 19:1–24), чак иако је Давид двапут поштедео Саулов живот (1 Сам. 24; 26).
Друго, библијски извештај бележи да је други део Саулове владавине био препун породичних потешкоћа. Конкретно, извештај објашњава да су Јонатан, Саулов син и наследник, као и Саулова ћерка Михала, која је удата за Давида, били подељени у оданости свом оцу. Конкретно, Јонатан склапа савез са Давидом, помажући му да побегне од очеве завере да га убије и дајући гласну подршку Давиду као краљу у чекању. Исто тако, Михал такође помаже Давиду да побегне од гнева свог оца према њему.
Најзад, након што је Јахве одбацио Саула, он није у стању да разазна божанску вољу. Другим речима, његови поступци почињу да се бележе као несталнији и више се победа не приписује само њему. Две епизоде карактеришу Саулово одступање од божанске воље: (1) Саул убија свештенике у Нобу (1 Сам. 22:6–19); и (2) Саул тражи да медијум у Ендору призове дух покојног Самуила (1. Самуила 28). Обе епизоде представљају Саула као краља који више не делује као заменик Јахвеа за Израел.
Библијски извештај о Саулу завршава се његовом смрћу и сахраном. 1. Самуилова 31. и 1. Дневника 10. бележе смрт Саула и тројице његових синова током битке код Гилбое. У тексту се објашњава да су Филистејци сустигли Саула, Јонатана, Абинадава и Малхи-Шуу, а усред битке једна стрела је смртно ранила Саула. Уместо да умре од непријатељских руку, Саул подстиче свог оружника да га убије, али када дечак одбије, Саул пада на сопствени мач. Кажу да су Филистејци одрубили главу Саулу и његова три сина и причврстили Саулово тело за зид Бет-Шана. Саулове кости су касније закопане испод дрвета у Јавишу и тамо су остале све док их Давид није однео у Саулов породични гроб (2 Сам. 21:12–14).
Саулова смрт је резултирала борбом за власт за његово краљевство. Иш-Босет (Исвостеј), Саулов најмлађи преживели син, постао је наследник и успео је да се попне на престо уз помоћ Абнера. Ипак, 2. Самуилова бележи дуги рат између Сауловог и Давидовог дома. Плима ове борбе се драматично окреће, међутим, када Исвостеј узнемири Абнера, који, заузврат, даје своју верност Давиду (2. Сам. 3:1–25). Без Авенирове заштите, Иш-Босет је убијен (2 Сам. 4:7). Исто тако, остатак Саулове куће, са изузетком његовог унука Мефивостеја (Јонатановог сина), је погубљен (2 Сам. 21:8–9).
Постојање Саула, или његовог краљевства, није једнозначно прихваћено као историјска чињеница. Иако карактеристике нарације као што су народне изреке или стара поезија (1 Сам. 10:11–12, 18:7, 19:24, 21:11; 2 Сам. 1:19–27) и имена са теофорским елементом који се односе на Баала, а не Јахвеу (нпр. Ишбал и Мерибал) чини се да указују да је Саул био стварна особа, укупан недостатак било каквих археолошких доказа за Саула или његово краљевство се наводи као доказ да није постојала уједињена монархија Саулида. Претпоставља се да је Саул, а не прави монарх, био племенски поглавица сличан онима који су приказани у Књизи о судијама (1. Сам. 9:16–17; уп. Судија 13:5; 1. Сам. 7:7). –14).
Изван библијског извештаја, Саул се помиње и у класичној рабинској литератури, као и у Курану. У првој, постоје две супротне карактеристике: једна представља Саула у негативном светлу, наглашавајући да његово краљевство није било резултат било које његове личне заслуге (Леви Раши 9:2); други представља Саула повољно, објашњавајући сваку потешкоћу која би довела у питање Саулов карактер (5. Поновљени раши 5:10). У овој другој, Куран представља различите традиције Саула. Најмање две приче се разликују у забележеним извештајима: (1) каже се да се Ковчег завета вратио током његове владавине, а не пре (Куран 2.248); и (2) Каже се да је Саул тестирао израелске ратнике тако што је видео ко ће пити воду – прича која изгледа кореспондира са библијским извештајем о Гедеону (Куран 2.249; уп. Судију 7:5–7).
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 42-44
0 $type={blogger}:
Постави коментар