Друга књига Самуила и Прва књига о царевима у Библији представљају главни историјски запис о 40-годишњој владавини краља Давида над Израелом. На основу тога, научници смештају његову владавину у прву половину 10. века пре нове ере, око 1000 до око 960. п.н.е. У Библији се Давид појављује као легендарни владар који је, након што је узурпирао престо од породице саулида, проширио границе израелског краљевства и успоставио престоницу у Јерусалиму, центру Јахвеовог култа. Давидов опис у Библији се не уклапа у потпуности са археолошким записима и, као последица тога, углавном се према њему поступа опрезно.
Давид се појављује у 16. поглављу Прве књиге Самуилове, након што је Саул изгубио Јахвеову дозволу да влада због својих греха. Иако је био само пастир и маленог раста, Давид је изабран од Бога да замени Саула на месту краља. Другим речима, Давид је политички аутсајдер. Он је одмах стекао добро име за себе тако што је пристао да учини оно што је краљ Саул одбио да уради, наиме да спасе Израел од претње Филистејаца тако што ће се борити против њиховог колосалног ратника, Голијата од Гата. У том сусрету, Давид на чудесан начин убија дива и притом се његова славна личност уздиже широм Израела. За петама своје новостечене славе, Давид постаје мета Саулове љубоморе. Плашећи се губитка свог престола у руке надобудног Давида, увек параноични Саул покушава да оконча Давидов живот. Међутим, сваки његов напор се показао неуспешним, јер је Давид заштићен од Бога. Усред Саулових махинација, Давид се спријатељи са Сауловим сином Јонатаном (и потенцијалним престолонаследником) и чак се ожени Сауловом ћерком Михалом. Ови потези показују се корисним јер постављају Давида да се бори за упражњени трон. На крају Прве Самуилове књиге, Саул и његов син Јонатан трагично гину у борби, отварајући врата Давиду да се попне на престо.
На почетку Друге књиге Самуилове, Давид се и даље бори за моћ. Он уклања једног по једног све потенцијалне изазиваче, посебно чланове Саулове породице који би могли имати право на трон. Коначно краљ, Давид трансформише Израел. Он прво узима град Јерусалим од Јебусеја, а затим премешта престоницу тамо из Гилгала. Он увелико проширује краљевство Израела, од Едома на југу до Сирије на северу, иза долине Јордана, и од обале Средоземног мора на западу дубоко у Амон и Моав на истоку, преко реке Јордан. Јерусалим је постао централно место богослужења за сав народ Израела, што је значајно подигло статус локалног свештенства и практично елиминисало конкуренцију било којих других храмова на селу. Ово није био сасвим популаран потез, посебно за оне који живе у северној брдској земљи. То је на много начина, утрло пут за поделу краљевства неколико деценија касније, јер је један од разлога за отцепљење северних племена од јудејске власти био да поново успоставе децентрализовани облик богослужења на њиховим територијама. Коначно, Давидово име је повезано са изградњом првог храма у Јерусалиму. Док сам Давид није саградио први храм, он је припремио залихе за свог сина Соломона да изврши пројекат. У време када је завршен, био је један од најкићенијих храмова свог времена.
Остатак Друге Самуилове књиге посвећен је опису Давидовог живота — краља који је, пошто је увео ред у Израел, председавао немирним домом. Афера са удатом женом (Витсавеја, жена Уријела Хетита), његов син од једне од његових жена силовао је његову ћерку од друге жене, тај исти син (Авесалом) је тада подигао побуну против Давида — сви ти догађаји су наговестили колапс његовог царства. Након Давидове смрти, власт је прешла на његовог сина од Витсавеје, Соломона. После Соломона, међутим, краљевство се поделило на јужну (Јуда) и северну државу (Израел). Без обзира на то, Давидова лоза је постала чврсто укорењена у политичкој традицији обе државе, пошто су јудејски краљеви, који су контролисали Јерусалим, желели да се појаве као Давидови потомци.
Прича о Давиду је стога део ширег наратива, који се, од Књиге о судијама до Друге књиге о царевима, фокусира на уједињено краљевство Израела и његов каснији расцеп. Перспектива из које је написана ова приповест је очигледно јудејска: Јерусалим се појављује као једина престоница коју је Јахве признао, док само Давидова лоза има легитимно право на краљевску моћ.
Археолошки записи потврђују постојање краља по имену Давид и његове династије. Фрагментарни, тријумфални натпис на арамејском, који је пронађен 1993. током ископавања у Тел Дану у Галилејском Панхандлеу (северни Израел) и датиран у средину 9. века пре нове ере, упућује на „Давидову кућу“. Комеморативна стела откривена у близини рушевина древног Дибона на источној страни реке Јордан 1868. године, позната као Мешина стела (такозвана по краљу Меши од Моаба), такође укључује фразу „Давидова кућа“. Другим речима, постоји довољно информација из других извора осим Библије да се докаже историчност краља Давида. Међутим, библијски извештај је можда преувеличао његова достигнућа. На пример, култура у Јудеји из 10. века била је племенска и никаква монументална архитектура није постојала на том подручју све до много касније. Степенаста камена конструкција у том делу Старог Јерусалима, до данас познатом као Давидов град, датована је у 9., а не у 10. век пре нове ере. Златно доба краљевства није било у 10. веку, под Давидовом влашћу, већ век касније, под Омријевом кућом. Поменута Мешина стела приписује освајање Моава краљу Омрију (884–873 п.н.е.) и његовом сину Ахаву (885–874 п.н.е.), а не Давиду. Према томе, судећи по постојећим доказима, мало је вероватно да је било који владар са седиштем у Јерусалиму из 10. века могао да доминира даље од градских зидина од околних брда на његовом северу. Другим речима, постоји врло мало доказа за уједињено краљевство Израела као што је приказано у библијском извештају. Без обзира на то, нема сумње да су Јерусалим и његово залеђе били сведоци периода раста и просперитета под краљем Давидом. Током његове владавине или, у сваком случају, током 10. века, зидине града су проширене и изграђени су нови водоводи. Археолошка теренска истраживања су такође показала постојање велике мреже насеља у залеђу града, за коју се чини да је настала у 10. веку.
Стога постоје разлози да се верује да је Давидова владавина била далеко сложенија него што је приказано у библијском наративу. Иако је његов значај главног града уједињеног краљевства можда преувеличан, Јерусалим је сасвим сигурно растао под том владавином. Такође је јасно да је Давид створио регионалну силу способну да се такмичи са надолазећом династијом у северним земљама Израела.
ИЗВОР: Great Events in Religion, An encyclopedia of pivotal events in religious history, Volume 1: Prehistory to AD 600, (2017), 44-46
0 $type={blogger}:
Постави коментар