ХРОНОЛОГИЈА: 10. век п.н.е.

10. век п.н.е.

Као и 11. век, 10. век пре нове ере је период у коме је наше знање о томе шта се религиозно дешавало крајње ограничено. Грчка тек почиње да излази из мрачног доба у које је запала, али су записи о новим градским државама који су се формирали у исто време ретки. У Кини, мало тога има даље од листе краљева. Чак и у Египту изгледа да је даљи развој верске заједнице у застоју. То оставља Израел као једино место великих верских дешавања за које постоји било каква сазнања.

У претходном веку Израел је развио монархију, пре свега из војне потребе. У овом веку, под претпоставком веродостојности библијских записа, та монархија ће се појавити као моћан политички ентитет који изазива арамејско краљевство са седиштем у Дамаску. Под краљем Давидом, политичка и верска моћ ће бити смештена у Јерусалиму, а под Соломоном, Давидовим сином и наследником, биће изграђен велики нови храм који ће постати саставни део израелске религије и идентитета. Израелци ће ући у нову фазу интензивног ангажовања са околном хананском културом за срца и умове становника региона.

Чини се да под Давидом и Соломоном Израел постаје главна сила у источном Медитерану, који се понекад назива и Левант, док су Феничани развијали моћне градске државе (Тир, Сидон) дуж обале. Успон Израела и последични пад Арамејаца поставили су сцену за успон Асирског царства у Месопотамији, који ће постати све важнији за цео регион.

Међутим, под Соломоновим наследником, Израел се поделио на два царства са мањим Јудејским краљевством изграђеним око главног града Јерусалима и мало већим, и децентрализованим Израелом са већином територије, али без правог главног града. Пошто је Израел подељен, околна краљевства Моав, Едом и Дамаск поново су се потврдила. Дамаск (Сирија) постаје најмоћнији.

Египат, који је био у мировању током једног поколења, коначно је поново стекао значај под 22. династијом. Први монарх, Шешонк I из нове династије, кренуће из долине Нила у Палестину. У том процесу ће ући у Јерусалим и опљачкати град. У међувремену, у Индији се догодио један кључни догађај са појавом учитеља по имену Паршваната. Он развија малу уређену аскетску заједницу која ће с једне стране неколико векова касније довести до џаинске религије, а са друге стране бити извор савременог азијског монаштва.

• око 1000. п.н.е. (Мала Азија, традиционалне религије) Град Перга је основан у Малој Азији. Он ће постати центар за обожавање Артемиде и место чувеног храма посвећеног њој. Храмови Хададу (Баалу), богу кише и олуја, изграђени су у Дамаску и Алепу у Сирији. Током римске ере, Хадад је идентификован са римским Јупитером, а храм је замењен са храмом Јупитера. Хадад је обично сликан са брадом, са биковским роговима на глави и са батином и муњом.
• 1000. п.н.е. (Сједињене Државе, традиционалне религије) Култура изградње хумки, позната по изградњи великих земљаних хумака, јавља се у Северној Америци.
• 1000. п.н.е. (Сједињене Државе, традиционалне религије) Поверти Поинт хумка је изграђена у Луизијани. Иако се само до детаља разуме, хумка је највећа и најсложенија земљана и церемонијална локација тог доба откривена у Северној Америци.
• 1000. п.н.е. (Сједињене Државе, традиционалне религије) Људи из Адене почињу да граде хумке на територији данашње Западне Вирџиније. Њихова култура ће напредовати неких 500 година (800-400), али ће се наставити у првом веку нове ере. Центар културе Адене ће се померити на запад у оно што је сада Охајо и прошириће се на околне државе. То је култура заснована на пољопривреди, која развија опсежну трговину са другим Индијанцима широм источне половине данашњег Сједињених Држава. Позната је по хумкама које гради, а пре свега по Великој змијиној хумци. Ове хумке, изграђене као део погребних ритуала, настале су насипањем земље преко спаљене зграде мртвачнице. Хумка се тако уздизала током дугог временског периода пошто су се на истом месту дешавала узастопна сахрањивања. У каснијем периоду Адене, повремено су додавани кружни гребени који окружују хумке.
• 1000 п.н.е. (Индија, хиндуизам) Завршена је компилација прве четири Веде — Риг, Јађур, Сама и Атарва. Уз сваку Веду је брамански текст, прозни коментар који води и објашњава ритуале у којима се рецитују ведске химне. Одељак о Арањаки Брахмана коментара Риг Веде садржи езотерична тумачења ведских ритуала. Нешто касније, Упанишаде (око 800. п.н.е.) пружају даљи коментар ведских ритуала. Веде се сматрају светим списима или светим књигама у строгом смислу тог појма као материјалом откривеном из првобитног извора директно мудрацима који су их саопштили људима. Примају се на светом санскритском језику и сматрају се шрути, односно „оним што се чуло“. Санскрит је индоевропски језик, генерички повезан са грчким, латинским и персијским. Постоји нижа категорија свете књижевности, смрти, која је веома цењена, али није довољно да буде откривена као свето писмо. Пошто су Веде сматране светим, само је елита (мушкарци из три највише касте) могла да их гледа, након што је била позвана да директно добије упутства о њима. Хиндуистичко друштво је подељено на четири главне касте — брамани (свештеници), кшатрије (ратници и администратори), ваишје (пољопривредници) и шудре (радници и слуге). Свака од главних каста је даље подељена на стотине поткаста, а разна неопходна занимања која се сматрају контактом са загађујућим супстанцама су дефинисана као изван система касти и обављају их недодирљиви или далити. Од суштинског значаја за ведску религију су ритуал и жртва. Жртвоване су и животиње и биљке и вршене су уз ватру (агни). Свештеници (брамани) који су савладали ведски текст певали су ведске химне као централни елемент ритуала. Брамани се тако појављују као неопходни религиозни стручњаци. 
• 1000–300 п.н.е. (Јапан, традиционалне религије) Коначни Ђомон (праисторијски) период у Јапану обележен је имиграцијом у земљу из континенталне Азије и јужног Пацифика, развојем узгоја пиринча и успоном шинтоистичке религије, традиционалне религије Јапана.
• 1000–901 п.н.е. (Индија, џаинизам) Традиционални датум за учитељску каријеру Паршванате, претече џаинистичког покрета у шестом веку. Паршваната је био успешан војник и породичан човек и син владара Бенареса (познатог као Варанаси). Он се, међутим, одрекао свог привилегованог живота да би постао подвижник. Сакупио је мало следбеника и основао манастир на планини Самеда у Бихару (Индија) са четири правила — не одузимај живот, не кради, не лажи, не поседуј имовину. Паршваната се сматра 23. Тиртанкаром традиционалне џаинске лозе од 24 просветљена учитеља.
• 1000–901 п.н.е. (Кипар, традиционалне религије) Феничани оснивају колоније на јужној обали Кипра.
• 1000–901 п.н.е. (Грчка, традиционалне религије) Спарта се појављује као политички ентитет у Грчкој. Основали су је Дорци који су се угурали у регион током претходног века. Међу његовим првобитним центрима за обожавање је светиште Артемиде Ортије у Лимнају, једном од четири села која су се удружила да би сачинила Спарту.
• 1000–901 п.н.е. (Грчка, традиционалне религије) Дорци се насељавају на острву Родос и оснивају град Линдос. На акропољу изнад града подижу храм Атини. Током наредних векова, комплекс храма расте како град напредује.
• 998. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Аменемопе (вл. 998–989 п.н.е.), који је служио као регент током последње године владавине свог оца, постаје фараон у Горњем Египту.
• 998. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Краљ Давид (вл. 1005–970. п.н.е.) осваја Јерусалим и успоставља га као своју престоницу, чиме започиње историју централног значаја града за јеврејску веру. Да би се нагласио нови значај града, Ковчег завета, традиционални главни предмет у јудејском обожавању, донесен је у Јерусалим (2. Самуилова 6:1–6) из Киријат-Јеарима (познатог као Вал од Јуде), где је био чуван од када су га Филистејци вратили Израелцима. Током транспорта, Уза, један од Давидових људи, умире када је дотакао ковчег. У Јерусалиму Давид поставља шатор који служи као привремени дом Ковчега. Остаће у шатору током Давидове владавине. Давид је потом организовао израелски народ у велико краљевство и водио успешне кампање против околних народа, Филистеје, Моава, Амона, Едома и коначно Арамеје. Његова каријера је опширно обрађена у 2. Самуиловој књизи у јеврејској Библији.
• 996. п.н.е. (Кина, кинеске религије) Краљ Џао (вл. 996–957. п.н.е.), четврти владар кинеске династије Џоу, почиње своју власт.
• 992. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Нови Амонов првосвештеник, Смендес II (Несбанебђед II) (р. 992–990. п.н.е.), долази на власт у Горњем Египту.
• 990. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Умире првосвештеник Амона у Теби, Смендес II, а наследио га је његов брат Пинеђем II (вл. 990–969. п.н.е.).
• 979. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Осоркон (вл. 979–973. п.н.е.), чија је породица дошла из Либије, почиње своју владавину у Доњем Египту.
• 973. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Сиамун (вл. око 973–964. п.н.е.) почиње своју владавину. Он додаје мање храмове посвећене Муту, Хонсуу и азијској богињи Астарти близу југозападног угла главног храма Амону у његовој престоници Танису. Додаци дају Танису више осећаја Тебе у Горњем Египту, где влада Амонов врховни свештеник, Паинеђем II.
• 970. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Непосредно пре Давидове смрти, Соломон (вл. 970–931. п.н.е.) је помазан за његовог наследника за краља Израела. Током своје дуге владавине, постаће познат по својој мудрости (1. Царевима 10:23–24) и заслужан је за изградњу првог храма у Јерусалиму. На почетку свог режима оженио се ћерком египатског фараона (1. Царевима 3:1). Соломоново постојање као историјске личности доведено је у питање од стране неких научника који указују на недостатак било каквог помена о њему у паралелним текстовима из Египта или Месопотамије и недостатак археолошких доказа за многе грађевине, укључујући храм у Јерусалиму, за које се каже да је подигао широм земље уједињене монархије (оно што ће постати Израел и Јуда).
• 970. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Почиње градња Велике синагоге у Алепу након освајања града од стране војсковође краља Давида, Јоаба бен Зерује, као део веће експанзије Јудеје на Сирију (уп. 2 Сам 8:3–8). Модерна наука је градњу синагоге поставила у пети век нове ере.
• око 969–960 п.н.е. (Палестина, јудаизам) Соломон закључује уговор са Хирамом, краљем Тира (на обали Средоземног мора), који олакшава трговину и укључује Хирама који обезбеђује дрвеће кедра које ће се користити у изградњи новог храма који ће Соломон саградити на Гори храма у Јерусалиму.
• 969. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Нови првосвештеник Амона Псусенеса (вл. 969–959 п.н.е.) преузима власт над Горњим Египтом у Теби.
• 964. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Псусен II (вл. 964–950 п.н.е.), последњи фараон 21. династије, почиње да влада у Доњем Египту. Египат се поново ујединио током његове владавине и неки су спекулисали да је он иста особа као и савремени првосвештеник у Теби, Псусен.
• 964. п.н.е. (Сирија, Палестина, традиционалне религије) Езрон, претендент на престо, збацио је племенске вође Дамаска (Сирија) и основао независну државу под називом Арам-Дамаск. Како се ова нова држава ширила, наишла је на Краљевину Израел и два краљевства су постала ривали за територију и доминацију у трговини у региону.
• око 959–950 п.н.е. (Палестина, јудаизам) Краљица од Сабе, звана Македа у етиопским записима, посећује јеврејског краља Соломона у Јерусалиму. Они размењују поклоне, а краљица се враћа у своју земљу (1. Царевимаа 10:10–13). Она ће касније постати предмет многих легенди у Етиопији и околним земљама. Она ће се такође касније појавити као лик у Курану.
• 957. п.н.е. (Кина, кинеске религије) Кинески краљ Џао је убијен, а његова војска послата у земљу јужно од реке Хан је уништена. Пораз је поставио јужну границу Западне династије Џоу за наредне векове.
• 956. п.н.е. (Кина, кинеске религије) Краљ Му (вл. 956–918 п.н.е.), пети суверен кинеске династије Џоу, почиње своју владавину. Његова дуга владавина и ширење кинеске територије омогућили су да се око њега окупе легенде и митолошке приче, од којих је најупечатљивија била она о посети небу у потрази за бесмртношћу.
• око 950. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Соломон довршава и посвећује нови храм Јахвеу у Јерусалиму, када су Ковчег завета и свети предмети из Скиније пренети у нову структуру (1. Царевима). Један од главних проблема модерне библијске археологије је неуспех у проналажењу археолошке потврде било за храм који предање приписује Соломону или било који од његових других великих грађевинских пројеката.
• око 950. п.н.е. (Палестина, традиционалне религије) Гезеров календар, камена плоча са пописом активности током године, постављен је у Гезеру, граду око 30 километара западно од Јерусалима. Списак почиње догађајима у јесен (јеврејски календар почиње са Пасхом у пролеће).
• 950. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Током његове владавине, Соломоново краљевство је у интеракцији са многим земљама које окружују Израел. Да би склопио савезе са суседним територијама, често је узимао жене из тих земаља. Према 1. Царевима 11:1–10, његове многе жене су биле из Египта, Моава, Амона, Едома и Сидона. Ове жене су окривљене што су намамиле Соломона да дозволи обожавање њихових богова у Јерусалиму и другим местима широм Израела. Оптужен је за личну приврженост Ашторет (из Сидона) и Милкома (из Амона). Он гради светилишта (названа високим местима, јер су се налазила на обронцима) посвећена Кемошу (моавском божанству) и амонитском божанству Молоху на гори храма. Ове активности су га изазвале презир традиционалних обожавалаца Јахвеа. Будуће признање различитих хананских божанстава од стране израелских владара постаће стална жалба јеврејских верских гласноговорника, посебно независних пророка који су носили монотеистичку традицију.
• 949–940 п.н.е. (Етиопија, традиционалне религије, јудаизам) Легендарни краљ Менелик I, први цар Етиопије, почиње своју владавину. Етиопљани верују да је био син краља Соломона и Македе, краљице од Сабе. Традиција му приписује да је донео јеврејски Ковчег завета, који је нестао из Јерусалима после Соломонове владавине, у Етиопију када је посетио Етиопију непосредно пре Соломонове смрти. Етиопљани верују да још увек поседују прави Ковчег завета, који држе на безбедној локацији, и да је Соломон направио дупликат који је стављен у Храм. Био је то дупли ковчег који је нестао у време вавилонске инвазије.
• 945. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Први фараон либијске 22. египатске династије, Шешонк I (Шишак, вл. 945–924 п.н.е.), бивши командант египатске војске, преузима престо. Он поставља свог сина Иупута за првосвештеника Амона у Теби, преко кога је у стању да потврди своју хегемонију над целим Египтом. Међу својим достигнућима, Шешонк I подиже храм посвећен Амону у ал-Хиби. Такође оснива краљевску резиденцију у Бубастису, граду у делти Нила познатом по обожавању мачје богиње Баст. У градском храму се налази популарно пророчиште и место је годишње процесије на баржама низ реку до града која кулминира гозбом.
• 931. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Умире израелски краљ Соломон и његов син Ровоам (вл. 931–914. п.н.е.) преузима престо у Јерусалиму. Међутим, када је запретио повећањем пореза, 10 северних племена га је одбацило, отцепило се од владавине Јерусалима и поставило Јеровоама, дворјана из Соломоновог времена, да влада из њихове нове престонице у Сихему. Јеровоам успоставља ривалске центре обожавања у Дану (на југу) и Бетелу (на северу), где поставља два „златна телета“, истовремено позивајући народ да се уздржи од посећивања обреда у храму у Јерусалиму. Раније уједињено краљевство сада је подељено на северно краљевство (звано Израел) и јужно (које се назива Јуда или Јудеја). Према извештају у 1. Царевима 15, постојаће сталне борбе између Израела и Јуде током владавине Јовоама и Ровоама.
• 929. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Озоркон I (р. 929–889. п. н. е.) почиње своју владавину.
• 925. п.н.е. (Палестина, традиционалне религије, јудаизам) Пред крај своје владавине, фараон Шешонк I користи немире у Палестини после Соломонове смрти да нападне Јерусалим. Египћани су опљачкали град и Соломонов храм и однели „благо дома Господњег“ (1. Царевима 14:25–28). Касније ће у храм у Карнаку урезати сцене својих хананских авантура.
• 924. п.н.е. (Египат, традиционалне религије) Египатски фараон Озоркон I (вл. 929–889 п.н.е.), син Шешонка, постаје владар Египта. Он влада у време када су економски проблеми претходне династије превазиђени, и надгледа више пројеката изградње храмова. Иупут, врховни свештеник Амона за време владавине Шешонка I, наставља да служи на том месту током владавине Озоркона I. Наследиће га син Озоркона I, Шешонк II, а наследиће његов брат Иувлот.
• 917. п.н.е. (Кина, кинеске религије) Краљ Гонг (вл. 917–900. п.н.е.), шести владар кинеске династије Џоу, почиње своју владавину.
• 913. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Авија (вл. 913–910. п.н.е.) насљеђује Ровоама као краљ Јуде. Он влада само три године (1. Царевима 15:1–8).
• 911. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Краљ Аса (вл. 911–870. п.н.е.) почиње своју дуготрајну владавину Јудом. Током његове владавине, Јуда је била нападнута од стране војске коју је предводио Етиопљанин Зерах (2. Дневника 14:8–15). Ова војска је можда настала у јужном делу Арапског полуострва и марширала на север до Палестине дуж источне обале Црвеног мора. Војска је поражена код Мараша у низији југозападно од Јерусалима.
• 909. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Надав (вл. 909–908. п.н.е.) постаје краљ Израела (1. Царевима 15:25).
• 908. п.н.е. (Палестина, јудаизам) Баша (вл. 908–886. п.н.е.) је наследио трон Израела након Надавове кратке владавине (1. Царевима 15:33).