Према библијском предању, Арон је био Левит и Мојсијев брат. Арон је први званични израелски верски вођа, што значи да је он свештеник по коме се обликују и моделирају каснији свештеници. Упркос његовом значају за историју Израела, Библија нуди различите погледе на Арона. Штавише, библисти су дуго истакли да у Тори, раније књиге приказују Арона и аронитско свештенство у негативном смислу, док касније књиге имају позитивније ставове. У Изласку, Арон се појављује и као божански рукоположени вођа и као преревносни узурпатор.
У Библији је Аронова улога дефинисана у односу на Мојсија. На пример, Арон је кључни играч у почетку и завршетку градње златног телета, које је навукло Мојсијев гнев и гнев (Излазак 32). Он се придружује Мирјам против Мојсија (Бр. 12). Ипак, Бог налаже Мојсију да одреди Арона за свештеничко вођство и даје Арону свештеничку власт и одећу (Излазак 28–29; Лев. 8–9). Излазак тако пружа основу за Ароново свештенство и његово вођство у хебрејској заједници, док наговештава могући сукоб између Мојсија и свештеника.
Јеврејски народ је био забринут због Мојсијевог одложеног повратка са планине, па су приморали Арона да стане на место уклоњеног Мојсија (Излазак 32). Арон је узео народно злато да направи златно теле, заједно са олтаром, на коме су Јевреји могли да практикују своје култне ритуале. Иако Бог наређује Мојсију да сиђе са планине да укори Арона и Јевреје, неки тумаче Аронову одлуку као покушај да се изгради олтар за јеврејско божанство које је обожавао Мојсије, а не за идола. Када се Мојсије суочио са Ароном, овај је окривио Јевреје. Мојсије је казнио народ и Арона за њихова дела, али није уклонио Арона са положаја свештеника. Епизода златног телета се стога може сматрати кључном за успостављање свештенства одмах испод Мојсијевог вођства. Другим речима, у Мојсијевом одсуству (било за време његовог живота или после ове смрти), свештеници би требало да чувају и настављају верске обреде које је Мојсије установио. У том погледу, Арон постаје пример шта свештеник треба, а шта не треба да ради.
И Јулијус Велхаузен и Роберт Кенет одвојено су тврдили да су негативни описи Арона преегзилистички, док његова позитивна слика датира након повратка из Вавилона. Већина других аутора усвојила је ову тачку гледишта и инсистирала на томе да су каснији библијски писци добро представили Арона како би подржали свештенике ароните и левите. Једина ствар у којој се научници споре јесте зашто је Аронова слика била позитивна после, а негативна пре изгнанства Јевреја у Вавилон. Претпоставља се да дихотомија одражава непознате тензије међу групама израелске заједнице или не-аронитским свештеницима, али не постоји јасно решење за овај проблем.
Арон је имао посебне дужности као свештеник. Арон ради заједно са Јотором, Мојсијевим тастом, и израелским старешинама у Изласку 18 тако што је извео ритуал жртвовања и учествовао у заједничком оброку који је уследио. Мојсије одаје почаст Арону тражећи од њега да се попне на гору Синај са Мојсијем у процесу склапања савеза (Излазак 20). Према Изласку 28–29 и Левитској 1–8, дужности аронитских свештеника укључивале су израду и регулисање верске одеће, рукоположење других свештеника и правилно обављање жртвених задатака. Левитски законик 16 описује Аронове дужности у ритуалу Дана помирења, које се састоје од правилног прања себе, облачења верске одеће у исправном редоследу, уласка у светилиште у одговарајуће време и узимања одређених животиња (две козе и бика) од Израелаца. Арон жртвује бика за себе и своју породицу, затим убија једну козу, а другу шаље у дивљину као живу жртву за грех. Арон довршава ритуал и чисти светилиште, а затим добија упутства да понови овај обред „у седмом месецу, десетог дана у месецу“ (Лев. 16:29). Арон и Мојсије се свађају због Мојсијеве жене Кушите у Бројевима 12 и побуне Кореја, омогућавајући Арону да потврди своју позицију главног свештеника и обезбеђујући ту улогу Елеазару, Ароновом сину, након Аронове смрти. Аронова позиција у хришћанству варира у широком спектру хришћанске традиције, али, укратко, он је препознат као важна свештеничка фигура код древних Израелаца. Исламска традиција проширује Аронов значај и чини га патријархом, у рангу са Аврамом, и он је значајнији актер у догађајима из Изласка.
0 $type={blogger}:
Постави коментар