Будизам у Кини

Пракса будизма се ширила у вековима након смрти Гаутаме Буде кроз поступке ходочасника, лутајућих јеванђелиста и јаких верника који су желели да прошире веру у удаљене земље, као и кроз придржавање будистичких пракси од стране оних који су путовали у иностранство из Индије и Шри Ланке. Различити путеви који су чинили Пут свиле били су важни канали за будизам који је улазио у Кину, више од поморских путева који су имали већи утицај на преношење веровања у југоисточну Азију. Забележено је да је будизам присутан у Кини из времена династије Хан, а према легенди, цар Мингди (Минг-ти, 57–75 н.е.) је добио божанску визију која га је инспирисала да тражи знање о Буди из Индије.

Кинески монаси и научници су слани у редовним интервалима да траже индијско знање и текстове који би могли бити враћени у Кину и преведени на кинески језик. У скоро сваком случају, када су будистички концепти уведени у Кину, они су комбиновани са већ постојећим кинеским верским концептима или су касније модификовани.

Приметно је да је будизам комбинован са даоистичком (таоистичком) филозофијом Лаозија (Лао Це), како да се покаже поштовање према њој, тако и да нови, страни концепти буду разумљивији кинеској публици. Сама величина и степен разноликости унутар Кине значи да су се варијације у тумачењу неизбежно дешавале. Пошто је већина кинеских будиста имала мало знања о палију или санскриту, ритуали у којима су сви монаси унисоно рецитовали прихваћени будистички канон имали су мање ефекта него у Индији.

Понекад је будизам био потискиван као страна религија која се мешала у старокинеска веровања. Присилна скривеност у таквим периодима, брзина којом су се варијације у филозофији развијале убрзала се због потешкоћа у комуникацији са другим заједницама верника. У Кини су се последично појавиле бројне различите школе будистичке мисли.

ТИАНТАИ (Т’ИЕН Т’АИ)

Тиантаи будизам је основао на планини Тиантаи у југоисточној Кини монах Чији (Чих-И, 538–597 н.е.), током династије Суи. Фокусирао се на Лотус Сутру (Садармапундарика-сутра, или Фахуа-чинг на кинеском) као њен централни текст. Тиантаи школа је учила да је постојање стварно, али нестално и несуштинско и да је потребно придржавати се средњег пута у потрази за личним просветљењем. Чији је веровао да је Шакјамуни познавао цео канон будистичке мисли у време свог просветљења, али је то тек накнадно пуштено у људску свест због немогућности људи да схвате целину поруке. Тиантаи будизам је у Јапан увео монах Саичо почетком деветог века под именом тендаи.

ХУАЈАН (ХУА-ЈЕН)

Школа будистичке мисли аватамсака позната је као хуајан у Кини и кегон у Јапану. Заснована је на Аватамсака-сутри, која је такође позната као Венац Сутра. Хуајан будизам је повезан са монахом Фазангом (Фа-цанг, 643–712 н.е.), такође познатим као Ксјаншоу (Хсиен-шоу), трећим патријархом који је много учинио на развоју лекција у школи. Основа хуајан будизма је да сви елементи стварности зависе једни од других и настају једни због других, спонтано. У сваком тренутку постоји бесконачан број могућности, и стога је могуће да се бесконачан број Буда (који могу интернализовати све могуће варијације унутар хармоничне целине) појави у свету. Напредна обука ума и медитација су неопходни да бисмо могли да схватимо природу стварности и како тежити просветљењу.

Фазанг је рођен у согдијској породици из Чанг'ана (Чанг-ан), а систем који је успоставио често се сматра једном од најнапреднијих и најпотпунијих од свих школа будизма створених у Кини. И даље је утицајан у Јапану чак и у модерном добу.

У самој Кини хуајан облик је изгубио популарност као резултат општег потискивања будизма током касније династије Танг (Т'анг). Делимично се поново појавио у неговању неоконфучијанизма, који је цветао од 11. века н.е.

ЧИСТА ЗЕМЉА

Облик будизма Чисте земље, познат на кинеском као Ћингту (Чинг-ту), заснован је на Сутри чисте земље (Сукхавативјуха-сутра), која је настала на северу Индије у другом веку н.е. Сутра се односи на процес монаха који је тражио просветљење, делимично, заветујући се да ће створити Чисту земљу у којој би сви могли срећно да живе до дугог и испуњеног доба. Они који практикују будизам Чисте земље обавезују се на различите завете за које се верује да ће им помоћи да постигну просветљење.

Оснаести завет је посебно значајан и сматра да је изговарање имена Буде у тренутку смрти довољно да се обезбеди да ће се душа поново родити у Чистој земљи. Овај облик будизма постао је веома популаран, углавном зато што је нудио прилику обичним људима да теже просветљењу током свог живота. Верује се да је монах уз помоћ сутре Чисте земље, чије је име било Дармакара, постигао просветљење и да сада живи у Чистој земљи у облику Буде Амитабе, или, на кинеском, О-ми-то-фо. Тамо, заједно са богињом Гуангјин (Куан Јин) и Махастхамапраптом, помаже људима да постигну свој циљ да се поново роде у Чистој земљи.

Јасно је да се учења будизма Чисте земље знатно разликују од других облика будизма који су се подучавали у прошлости. Уместо историјског Будиног инсистирања да се само оно што се може лично проценити и доживети може користити у борби за просветљење, што је једини крајњи циљ људског постојања, људи се могу ослонити на доброчинство тројства које води Амитаба и имати као крајњи циљ препород у рају Чисте земље.

ЗАН (ЧАН)

Зан будизам се фокусира на улогу медитације у потрази за просветљењем. Познат је као дхјана будизам на санскрту и зен у Јапану, где је достигао свој највећи ниво популарности. Индијски монах Бодидарма га је донео у Кину 520. н.е.

Зан будизам је усредсређен на веровање да сва жива бића у себи имају аспект будистичности и да је могуће, кроз интензивну медитацију, остварити ово постојање, што резултира вуом, или просветљењем. Слично учењу историјског Буде, он учи да се реализација присуства унутрашњег аспекта Буде никако не може научити или објаснити од било кога другог, већ се може ценити само кроз унутрашњу култивацију свести. Интензиван режим медитације није био нешто чиме су многи људи имали прилику да се баве, што је један од разлога зашто је школа Чиста земља достигла већи ниво популарности. Након смрти петог патријарха занске школе, дошло је до раскола између северних и јужних присталица. Јужна тенденција, која је добила име по Хуиненгу, учила је да се просветљење кроз медитацију може постићи много брже и одмах него што је то предлагала северна тенденција. Хуиненг је био успешнији од постепеног приступа северне школе, која је на крају нестала из Кине.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 55-56