Агностицизам

Агностицизам је интелектуална позиција заснована на веровању да је доказивање или оповргавање Божјег постојања изван људске компетенције. Године 1869., када је сковао тај термин, Томас Хаксли је рекао о „агностику“: „Када сам достигао интелектуалну зрелост и почео да се питам да ли сам атеиста, теиста или пантеиста ... Открио сам да што сам више научио и размишљао, одговор је био мање спреман. Они [верници] су били сасвим сигурни да су постигли извесну „гнозу“ — да су, мање-више успешно, решили проблем постојања; док сам ја био сасвим сигуран да нисам, и имао сам прилично чврсто уверење да је проблем нерешив.”

Постоји много позиција које се могу заузети у вези са питањем Бога. Неко може бити теиста и држати се „веровања у божанство или божанства“ и „вере у једног Бога као творца и врховног владара универзума“. Неко може бити пантеиста и веровати да се Божанство треба поистоветити са целим космосом. Или се неко може држати атеизма, неверовања у, или порицања постојања Бога. Агностицизам, насупрот томе, дефинише Бога као „незнајућег, непознатог, неспознатљивог“. На забави одржаној једне вечери 1869. године, Хаксли је додатно појаснио термин агностик, позивајући се на помињање олтара „Непознатог Бога“ у Атини у Делима 17:23 од стране Светог Павла, као онога који сматра да постојање било чега изван и иза материјалног као непознате појаве и стога се може оценити као неспознатљив, а посебно да су Први Узрок и невидљиви свет субјекти о којима не знамо ништа.

Агностици праве разлику између изјаве о универзуму и изјаве о нечијим личним уверењима. Неко може лично да верује у Бога и још увек тврди, као што то чини агностик, да је по критеријумима науке и разума Бог неспознатљив појам. Не можемо доказати или оповргнути постојање Бога путем емпиријских доказа или дедуктивних доказа. Стога, агностик сугерише да су теизам и атеизам неодбрањиве позиције као изјаве о универзуму. Томас Хаксли је још једном разјаснио ову разлику: „Агностицизам није вера, већ метод, чија суштина лежи у снажној примени једног принципа. Позитивно, принцип се може изразити тако да, у питањима интелекта, следите свој разум тамо где вас он може довести без других обзира. И негативно, у питањима интелекта, немојте се претварати да су закључци сигурни ако нису демонстрирани или доказљиви. Погрешно је за човека да каже да је сигуран у објективну истинитост неке тврдње осим ако не може да пружи доказ који логички оправдава ту сигурност” („Агностицизам,” 1889, видети Сабране есеје).

Мартин Гарднер, један од оснивача модерног скептичког покрета, је верник, али онај који верује да се постојање Бога не може доказати. Он себе сада назива фидеистом, или неким ко верује у Бога из личних или прагматичних разлога, али се његова позиција такође може описати као агностичка. Бранећи свој став, приметио је: „Као фидеиста не мислим да постоје аргументи који доказују постојање Бога или бесмртност душе. Чак и више од тога, слажем се са Унамуном да атеисти имају боље аргументе. Дакле, ради се о донкихотовском емоционалном веровању које је заиста против доказа и против изгледа.”

Атеисти често оптужују агностике да су колебљиви. Многи атеисти тврде да постоје само две позиције по питању Бога: или верујете у Бога или не верујете у Бога – теизам или атеизам. Агностици одговарају да атеизам типично значи порицање постојања Бога, а агностици тврде да је порицање Бога неодржив положај. Није више могуће доказати непостојање Бога него доказати његово постојање. „Нема Бога“ није ништа вреднија изјава од „Постоји Бог“.

Такође погледајте: Атеизам; Бог, постојање; Неверовање.

ИЗВОР: Religions of the world, A comprehensive encyclopedia of beliefs and practices, J. Gordon Melton, Martin Baumann, Editors, Santa Barbara, 2010, 50-51