Браћа Грах

Грахи (други век п.н.е.), римски политичари

Браћа Тиберије Семпроније Грах (163–133 п.н.е.) и Гај Семпроније Грах (154–121 п.н.е.) били су римски политичари који су покушали да отму власт од олигархије која је доминирала Римском републиком. Обојица су требало да уведу реформе са циљем да дају више моћи „обичном човеку“, а политички непријатељи су их обоје убили. Браћа Грах су била из једне од племићких породица Рима. Њихов прадеда Тиберије Грах је био конзул 238. п.н.е.; пра-стриц, такође звани Тиберије Грах, био је конзул 215. и 213. п.н.е.; а њихов отац, такође звани Тиберије Грах, био је конзул 177. и 163. п.н.е. Поред тога, њихова мајка, Корнелија, била је ћерка Публија Сципиона „Африканца“, генерала који је победио картагињанског војсковођу Ханибала у бици код Заме 202. п.н.е, чиме је обезбедио римску доминацију над Средоземним морем.

У причи коју је испричао Плутарх, отац два брата Грах, старији човек са младом женом, пронашао је две змије на свом кревету. Тражећи савет од свештеника, речено му је да ће умрети ако убије мушку змију, а да ће му умрети жена ако убије змију. Није смео да их обе убије нити да их обе пусти на слободу. Дубоко везан за своју жену, старији политичар је убио мужјака и убрзо потом умро, остављајући удовицу да одгаја 12 деце. Само тројица су преживела адолесценцију — два брата Тиберије и Гај и сестра Семпронија.

Тиберија, старијег од два преживела брата, његов биограф Плутарх је описао као „нежног и сталоженог“, а говорио је „пристојним тоном“. Са његовим пореклом и васпитањем било је природно да ступи на политичку сцену. За обављање функције у Римској републици било је обавезно да мушкарац служи војсци или морнарици 10 година. Тиберије Грах је рано ступио у војску и служио је у Картагини код свог рођака Сципиона Емилијана (који је такође био муж његове сестре Семпроније). Тада је био квестор у Шпанији 137. п.н.е. под Гајем Хостилијем Манцином. Убрзо након тога Тиберије Грах је ушао у римску политику.

Тиберије Грах, изабран за трибуна 133. године п.н.е., имао је политичку платформу којом је прерасподелио државну земљу и такође применио стари закон који је ограничавао поседовање обрадивог земљишта на највише 500 југера (око 144 хектара) по особи. Тада би постојала комисија која би одузимала земљу људима који су имали поседе изнад закона и предавала је у малим парцелама војним ветеранима и другим лојалним поданицима. Ово би повећало пољопривредну основу привреде, смањило „однос“ људи који се селе у градове и помогло у ублажавању евентуалне несташице хране. Штавише, то би масовно повећало број римских грађана на селу у којем доминирају робови (што би побуну робова учинило врло реалном бригом), а сеоско становништво би такође могло да обезбеди синове за римске армије – становници градова нерадо би се пријавили.

Пошто би то подразумевало разбијање великих имања која су настала на државном земљишту, идеја је била мрска од стране многих сенатора чије су породице поседовале ова имања. Идеја коју је изнео Грах није била сасвим нова, али он је био први члан елите који је покушао да је прогура и учини законом. Неки су ову акцију видели као циничну да се привуче велики број људи да гласају за њега и поново населе његовим присталицама подручја у којима су живела нека од малих племена. Други су на то гледали као на економску потребу да се обезбеди снабдевање храном за град у развоју. Многи писци су то поздравили као процес земљишне реформе и Тиберија Граха и његовог брата називали протокомунистима.

Било је потпуно јасно да Сенат неће подржати ниједан нови закон који би смањио њихово земљопоседништво, богатство и моћ, а противници Тиберија Граха су окупили своје снаге. Међутим, Тиберије је као компромис понудио да свако дете може да држи додатних 250 југера. Сенатори су то одлучно одбили да размотре. Као резултат тога, Тиберије Грах је одлучио да то питање не изнесе Сенату на расправу, већ да предлог закона о новом закону изнесе народној скупштини. Ово није било противзаконито, али је прекинуло неке традиције које сежу уназад неколико векова по којима је Сенат могао да одлучује на исти начин као што раде комитети америчког Конгреса.

На потез да се закон изнесе у Народну скупштину ставио је вето Марко Октавије, један од трибуна. Тиберије Грах га је затим поново поднео, а Октавије је поново ставио вето. Овај други вето био је без преседана и противио се правним обичајима тог периода, а да би га довео до Народне скупштине, Тиберије Грах је уклонио Октавија са функције, што је такође било без преседана. Предлог закона је постао закон, а прерасподела је почела са Тиберијевим братом, Гајем, а такође и његовим тастом изабраним у комисију која је надгледала прерасподелу.

У том тренутку се појавио сасвим посебан скандал. Умро је пергамски краљ Атал III у данашњој Турској. Вероватно је боравио код породице Грах, а краљ је тестаментом оставио своје имање Риму. Тиберије Грах је предложио прихватање овога, при чему је Сенат имао традиционално право на спољнополитичка питања. Тиберије је планирао да расподели имање римским грађанима, посебно својим присталицама и новим земљопоседницима. Направљени су планови за подизање оптужнице против Тиберија Граха, и да би избегао осуду, одлучио је да тражи реизбор за трибуна. Његови непријатељи су одмах тврдили да покушава да постане диктатор. Уз оптужбе за тиранију против Тиберија Граха, многи његови политички савезници су га напустили.

Публије Корнелије Сципион Насика Серапио, бивши конзул и у то време понитфекс макимус, и неколико других сенатора, окупили су велику гомилу присталица са мисијом „спасавања Републике“. Серапио је био трећи рођак Тиберија Граха, али је такође био ожењен мајчином сестром, чиме му је постао ујак. Породичне везе, међутим, нису имале ништа с тим јер се руља окренула против Тиберија Граха на Капитолу. Тиберије Грах је претучен на смрт, а његово тело бачено у реку Тибар. Многи од његових присталица су такође били на лицу места избијени батином или су умрли од рана. Публије Попилис Лаенас је постао конзул 132. п.н.е.

Смрт Тиберија Граха је истакнута као први пут у Римској републици да је политички спор довео до убиства једног од главних политичара тог периода. Тиберије Грах је свакако био веома популаран међу многим људима, укључујући и велики део елите, али страх да ће постати тиранин довео је до побуне.

Млађи брат Тиберија Граха, Гај Грах, појавио се на политичкој сцени као члан земаљске комисије основане 133. п.н.е. Служио је као квестор на Сардинији. Гај Грах је кренуо у рехабилитацију сећања на свог брата, кажњавајући оне који су радили против њега и увођењем безбедносних мера да га не доживи иста судбина. Након тога, поново је кренуо у прерасподелу земљишта. Штавише, покушао је да оснује колоније у иностранству, укључујући и ону у Картагини, које би служиле као лојалне базе римских грађана у ванредним ситуацијама. Гај Грах је био нестрпљив да обезбеди да се кукуруз и даље продаје у Риму по субвенционисаним ценама, обезбеђујући боље јавне услуге у Риму и регулишући војну службу. Такође је био нестрпљив да смањи способност Сената за доношење административних одлука.

Предложио је да сви Латини и људи из латинских држава буду у савезу са Римом римским грађанством. То би им, с једне стране, омогућило заштиту римских магистрата, али би такође учинило да далеко више људи има право на земљиште у прерасподели. Његови противници су били подељени, а један, Гај Фаније, кога је Гај Грах подржао као конзула, одбацио је те идеје. Марко Ливије Друз је, с друге стране, предложио још радикалнију политику која би укључивала земљу у свим колонијама, готово у покушају да „надмаши“ Гаја Граха. Предлог закона о увођењу ових реформи је одбијен, а Гај Грах није поново изабран. Године 121. п.н.е. он и његов кључни присталица Фулвије Флак одлучили су да покрену оружану побуну, али је Сенат издао декларацију о ванредним овлашћењима. Флак је убијен, али је Гај Грах успео да побегне са поверљивим слугом. Док су њих двојица били сатерани у ћошак, Гај Грах је натерао свог слугу да га убије, пре него што је његов слуга извршио самоубиство. Око 1.000 мушкараца који су га подржавали је ухапшено и погубљено, а њихова имања су конфискована.

Речено је да је смрт Тиберија Граха и Гаја Граха означила почетак римске револуције, током које је оспорена и коначно окончана моћ елите Римске републике.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 162-163