Артаксеркс

Артаксеркс (5.–4. век п.н.е.), име више персијских царева

Персијско царство достигло је највећу снагу под Даријем I; под владавином три Артаксеркса почело је и завршило свој пад, завршавајући се освајањима Александра Великог 330. п.н.е. Артаксеркс I, трећи син цара Ксеркса I, ступио је на престо 465. п.н.е. након убиства његовог оца и његовог брата Дарија, који је био први у реду за престо. Према Јосифу, јеврејском историчару из првог века н.е., Артаксерксово претронско име било је Кир. Римски историчар Плутарх из првог века н.е.  додаје да је добио надимак „дугоруки” јер му је десна рука била дужа од леве. О ранијим краљевима Персијског царства, наиме Киру II, Дарију и Ксерксу, говорило се у свеобухватним делима блиског савременог грчког историчара Херодота из Халикарнаса, али нажалост Херодотово дело није покривало већи део владавине Артаксеркса, и ниједно од периода владавине каснијих краљева.

АРТАКСЕРКС I

Библија експлицитно помиње Артаксеркса у Јездри 4:7, позивајући се на писмо које су написали јеврејски непријатељи у Самарији. И Езра и Немија, значајне личности у каснијој историји библијског израелског народа, стигли су у Јуду у Палестини да би служили тамошњим Јеврејима за време владавине Артаксеркса. Ако је ово тачно, онда је то био Артаксеркс коме је Немија био пехарник (Немија 2:1), положај који му је омогућио близак приступ краљу, а Немија је од њега тражио дозволу да оде у Јерусалим да надгледа обнову градских зидина. А. Т. Олмстед у Историји персијског царства износи мишљење да је такође био Артаксеркс онај код кога је Езра отишао 458. да затражи дозволу да одведе групу јеврејских прогнаника назад у Јудеју како би поново успоставио исправно обожавање (Јездра 7:1, 8: 1).

Током своје владавине Артаксеркс је углавном следио административну праксу свог оца Ксеркса. Међутим, постало је све јасније да царство, које је достигло свој максимум под Даријем I, Артаксерксовим дедом, слаби. Без сумње, кључни узрок је био висок ниво опорезивања, који је сатрапијама, регионима царства, одузимао злато и сребро, обогаћујући персијске трезоре, али подстичући незадовољство међу краљевим поданицима. Стари Египат се 460. године побунио, протерао персијске порезнике и затражио помоћ од Атине. Атињани, који су тражили борбу са Персијом, послали су флоту; а до 459. скоро цео Египат је био у рукама побуњеничког савеза. Вероватно је у овом турбулентном периоду Езра поднео молбу Артаксерксу да дозволи контингенту Јевреја да организује богослужење враћених изгнаника у Јудеју. Јевреји из Вавилоније су вероватно били неки од лојалнијих грађана, а пошто је персијска политика подржавала организовану религију, Езрин апел наишао је на саосећајне уши.

У међувремену, Артаксеркс је послао новац грчком ривалу Атињана, Спарти, како би се супротставио њиховој подршци египатској побуни. Као последица тога, Атина је поражена код Танагре (457), а са смиривањем Јудеје, Артаксеркс је послао свог генерала Мегабиза на челу огромне војске низ Левант у Египат, враћајући земљу после годину и по опсаде. Последице пораза оставиле су Атину озбиљно ослабљену и деморалисану. Године 449. потписан је Калијански уговор између Атине и Персије у Сузи, којим су стране прихватиле одржавање статуса кво у Малој Азији, односно да су они грчки градови-државе који су били под контролом обе стране у време склапања уговора остали под контролом те стране.

Неколико година касније, генерал Мегабиз је дао оставку из војске и повукао се у сатрапију којом је управљао, „земљу иза реке“, наиме данашњи Израел, Либан и Сирију — и тамо је повео побуну. Вероватно је бунтовничка храброст изазвана Мегабизовим акцијама навела локалне власти да сруше зидине Јерусалима да не би дошло до новог устанка. Године 431. избила су непријатељства између Атине и Спарте, чиме је започео дуги Пелопонески рат. Артаксеркс је одлучио да заузме позицију немешања и није се трудио да успори ток догађаја, игноришући молбе за подршку обе стране. Артаксеркс I је умро природном смрћу крајем 424. п.н.е.

АРТАКСЕРКС II

Артаксеркс II, унук Артаксеркса I, ступио је на престо у марту 404. п.н.е. након смрти његовог оца Дарија II. Међутим, следеће године његов млађи брат Кир је почео да планира његово свргавање. Кир је окупио војску, укључујући 10.000 грчких плаћеника, и кренуо на исток. Коначно је 401. била битка против војске његовог брата код Кунахе у централној Месопотамији, али упркос почетном успеху са Кирове стране, његова брзоплетост је довела до кључне грешке која је резултирала његовом смрћу, а Артаксеркс је победио. Без обзира на то, грчким плаћеницима је било дозвољено да марширају хиљаду миља кући, а Артаксеркс није желео да се ухвати у коштац са њима. Овај „Марш десет хиљада“ из срца персијске територије постао је симбол унутрашње слабости Персијског царства у то време.

Године 396. Спарта је започела нови рат да поврати контролу над грчким градовима у Малој Азији. Док су Спартанци окретали једног персијског сатрапа против другог, Артаксеркс је, свестан војне слабости царства, искористио своје огромно богатство да купи савез са Атином, локалним ривалом Спарте. Атињани су помогли ојачану персијску морнарицу, успешно се супротставивши спартанској претњи, што је резултирало миром 387–386, који је поново захтевао од Спарте да одустане од било каквих претензија на суверенитет над грчким градовима у Малој Азији.

Египат се 405. године побунио и остао независан од Персије током већег дела Артаксерксове владавине. Године 374. Артаксеркс је послао војску да поново заузме Египат. Покушај је пропао, што је појачало утисак да централна власт слаби. Са бујношћу побуне, ситуација је изгледала као да измиче контроли и наговештава крај царства. Међутим, египатски савезник побуњеника, фараон Некхтенебеф, неочекивано је умро 360. године, остављајући Египат у хаосу и сатрапе Мале Азије да се сами суоче са гневом цара. Уместо да ризикују да изгубе од централне власти, побуњеници су склопили мир са Артаксерксом и многи су заправо враћени у своје сатрапије.

АРТАКСЕРКС III 

Године 358. п. н. е., након дуге и умерено успешне владавине, иако препуне побуна, Артаксеркс II је умро. Његов син Охус ступио је на престо под именом Артаксеркс III. Охусова крвожедна репутација — вероватно најгора у том погледу од било ког од ахеменидских краљева — била је појачана убиством свих његових рођака, без обзира на пол или године, убрзо након његовог ступања на трон. Међутим, његова немилосрдна жестина није спречила побуне да потресу царство. Охус је поново покушао да поврати Египат 351. године, али је одбијен, што је подстакло даље побуне у западним сатрапијама. Године 339. Персија је погрешила са Атином одбијајући атинску помоћ да се избори са растућом моћи Филипа Македонског. Персија се сама борила против Филипа, али није успела да га победи, а 338. године Филип је преузео власт над целом Грчком.

Грчка уједињена под Филипом показала се непобедивом за персијску моћ и у року од осам година Персеполис, персијска краљевска престоница и цело царство, требало је да пропадне од руке Филиповог сина Александра Великог. Охусов лекар, по команди моћног евнуха Багоаса, убио је Охуса, а Багоас је за краља поставио Охусовог најмлађег сина, Арсеса (338–336 п.н.е.). Арсес је покушао да убије превише моћног Багоаса и био је убијен, дозвољавајући Дарију III да постане краљ. Дарије је преживео до своје смрти 330. п.н.е. у рукама Александра.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 30-32