Смештена на жаришту између Римског и Персијског царства, „Тврђава Јерменија“ се протезала кроз источну Анадолију до планина Загрос. Јерменија је била краљевство успостављено током пада контроле Селеукида. Њена независност је окончана укључивањем у Римско царство у трећем веку н.е. Регион је био насељен након неолита, а докази високе културе су евидентни из раног бронзаног доба. Урарту је био важна регионална сила у осмом и шестом веку п.н.е.
Индоевропљани су стигли из западне Анадолије у овом периоду и формирали нову цивилизацију која је говорила јерменски и била заснована на локалној култури. Прелазак Јерменије у хришћанство повезан је са бројним фазама или традицијама. Најважније је било дело Григорија Лузаворича, „Просветитеља“ (ум. 325. н.е.). Јермени веома цене своје наслеђе као први народ који је званично прешао у хришћанску веру.
Сиријско хришћанство је прво утицало на Јерменију: јерменска верзија легенде о Абгару чини Абгара јерменским краљем, а евангелизација Адаја је описана као мисија у јужној Јерменији. Утицај сиријске књижевности и литургије на Јерменију остао је снажан и после грчког утицаја, пре свега из Кападокије, а појачао се у 3. веку н.е. Грчка традиција каже да је Вартоломеј био апостол Јермена. Легенда о Абгару/Адају је старија од оне о Вартоломеју. Традиције мисионарки и мученица Рипсиме и Гајане су међу најранијим извештајима о обраћењу Јерменије. Тертулијан (око 200. н.е.) такође помиње да је у Јерменији било хришћана.
Конверзија краљевске куће Јерменије званично датира из 301. н.е., и претходи преобраћењу грузијског краља Горгасалија и етиопског Менелика за једну генерацију. Те године Григорије Просветитељ је наговорио краља Тиридата III (Трдат Велики, 252–330) да се крсти. Григорије је идентификован као оснивач хришћанске јерменске нације и као организатор јерменске цркве. Григорије је основао Ечмијадзин, матичну катедралу Јерменске цркве, након указања Исуса Христа који је сишао са неба на место значајног паганског храма (Ечмијадзин значи „Јединородни је сишао“). Григоријева првобитна црква била је у Вагаршапату.
Откриће да је основана црква у Ечмијадзину поклопило се са промењеним политичким околностима. Политички, Јермени су увек били у немилости великих сила Персије и Рима, а 387. године римски цар Теодосије I и персијски цар Шапур пристали су да поделе Јерменију, чиме је окончана њена независност. Као место Господњег указања, место Григоријеве епископске столице, резиденција јерменских католикоса и најважнији административни центар Јерменске цркве, Ечмијадзин је за Јермене свето место у рангу са Црквом Анастасиса (Васкрсења) у Јерусалиму или Витлејемској базилици, где је рођен Исус (Христос) из Назарета.
Други најважнији догађај у периоду формирања јерменске историје био је Месроб Маштоц (око 400.) проналазач јерменског писма, што је резултирало преводом Библије и литургије на јерменски и брзим увођењем хришћанских и класичних дела, преведених са грчког и сиријског на јерменски. Током христолошких контроверзи петог и шестог века, Јерменска апостолска црква је одбацила одлуке Халкидонског сабора (451) и до данас остаје једна од нехалкидонских цркава које се придржавају строгог тумачења формуле Кирила Александријског „једна природа оваплоћеног Логоса”. Из тог разлога, Јермени се често погрешно и полемички означавају као „монофизити“.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 29-30
0 $type={blogger}:
Постави коментар