Грчки градови-државе

Стари Грци су поштовали град-државу, или полис, као нешто посебно, драгоцено, а посебно своје. Град-држава је одликовао њихову културу и обезбедио средство за њихове друштвене и економске интеракције. Велики филозоф Аристотел га је сматрао јединим погодним животним аранжманом. Штавише, Грци су веровали да полис разликује Хелене од других народа које су сматрали варварима. Полис је био више од града-државе; био је и место окупљања, разговора, политичке еволуције, грађанског поноса и уметничких достигнућа.

Корени полиса леже у периоду након грчког мрачног доба (1100–800 п.н.е.), који је настао након уништења микенске цивилизације. Ово време је названо Хомеровим добом, јер се сматра да су се тада одиграли догађаји из Илијаде. До краја мрачног века, миграције, посебно народа који се назива Дорци, промениле су демографски пејзаж Грчке од становништва великог царства до мањег броја појединаца који живе у мањим политичким јединицама захваљујући стварању полиса. Дорци нису дошли у масовној сеоби, већ у малим групама. Тако је Грчка постала дом полиса, а многи од њих су се развијали, велики и мали, широм земље. Осим тога, природа грчког села, стеновитог и подељеног планинама, подстакла је насељавање у мањем броју.

Полис је обично укључивао тврђаву звану акропољ, на узвишењу, и агору, или пијацу. Становништво је живело у кућама и салашима који су окруживали ово подручје и могло је веома варирати по величини. Неки су били велики попут Атине, Спарте, Тебе и Коринта, док су други били изузетно мали. Чинило се да сви имају снажан осећај идентитета и патриотизма; свако би могао имати свог бога или богињу. Неки су, попут Спарте, постали копнене силе, док су други, попут Атине, зависили од своје морнарице. Поред тога, било је уобичајено да градови-државе оснивају колоније на местима као што су Италија, Француска, па чак и Русија. Политички аранжмани су се разликовали међу полисима и у многим случајевима се облик владавине мењао током времена. У почетку су многи од њих имали краљеве, а неки су наставили на овај начин.

Многи градови-државе су еволуирали од монархије, аристократије или олигархије (владавина неколицине) до плутократије (владавина богатих), тираније (владавина једног) или демократије (владавина народа). У многим пољима се појавио осећај учешћа, али су жене, робови и странци били искључени из политичког процеса. Полис је био и уметнички центар. Два пола истичу се као примери различитих начина на које се град-држава може развијати. Спарта је била ратничко друштво у коме су све институције биле посвећене том циљу, а Атина је била отворено друштво, чије је обележје била слобода и индивидуализам њених грађана. Спарта је била највећа сила на Пелопонезу. Свела је домородачко становништво у државно ропство (хелоте) и након опасне побуне створила државу-тврђаву под вођством Ликурга. Спартански мушки грађани били су обучени за рат, одузети од својих мајки и поучени од стране државе. Уз физичку вежбу и борилачку обуку, они су такође били научени да шпијунирају хелоте и пријављују оне који би могли бити сумњиви. Иако је живот у Спарти изгледао суров, њихова дисциплина и храброст изазвали су похвале многих других Грка.

Атина, с друге стране, смештена у Атици, са фином луком у близини, путовала је другачијим путем. Пошто су почели као монархија и трансформисали се, углавном захваљујући свом законодавцу Солону, Атињани су еволуирали у демократски полис, у коме су могли да учествују сви слободни грађани Атине. Народна скупштина је управљала и владом и правосудним системом, а Атина је постала успешан и креативан полис. Њен главни вођа у петом веку п.н.е, Перикле, говорио је о Атини као о школи Хеладе, наглашавајући њену интелектуалну и културну доминацију над остатком Грчке.

Судбина грчког полиса у многоме је била уско повезана са односом ова два супарничка града. Рату против Персијанаца од 490. до 479. п.н.е. претходила су нека лоша осећања, али су акције Атине и Спарте довеле бројчано малобројније Грке до победе. Године 490. п.н.е. Атињани су победили Персијанце у бици код Маратона, док су храбри Спартанци држали превој код Термопила 480. п.н.е. довољно дуго да успори Персијанце. Коначно, у бици код Саламине, Атињани су уништили персијску флоту. Међутим, пријатељство између два полиса није потрајало.

Након персијских ратова, Атињани су успоставили одбрамбени савез познат као Делски савез (лига) са наводном сврхом да заштите своје чланове од будућих напада. Атина је контролисала ризницу Лиге на острву Делос и почела да користи новац у своје сврхе. Поред тога, државама чланицама није било дозвољено да се извуку. Спарта је одговорила оснивањем сопственог савеза полиса, познатог као Пелопонеска лига. Две одбрамбене лиге дошле су у катастрофалан сукоб познат као Пелопонески рат, који је почео 431. п.н.е. а завршио се 404. п.н.е. Рат који се водио са прекидима је изазвао велике губитке живота и разарања јер је Атина користила поморску снагу против војне доминације Спарте. Крајњи резултат био је потпуни пораз Атине, који је описао Тукидид. Завршило се бруталном тиранијом под контролом Спартанаца у Атини, а морални пад тог града се види у суђењу и погубљењу Сократа 399. п.н.е. Четврти век п.н.е. почео са спартанском надмоћи, али се то пребацило на друге градове као што су Теба и обновљена Атина. Међутим, до 340. п.н.е, власт је прешла на Македонију под Филипом Македонским, а затим, након његове смрти, на његовог сина Александра Великог.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 166-168