Афричка методистичка епископална црква Сион

Независна афричка методистичка епископална црква Сион (АМЕЗ црква) израсла је из исте социокултурне матрице која је произвела Афричку методистичку епископалну цркву под вођством Ричарда Алена (1760–1831) у Филаделфији. Иако су били задовољни својом припадношћу Методистичкој епископалној цркви (МЕЦ) (сада саставни део Уједињене методистичке цркве), они су желели да се у том телу прилагоди својим потребама и бригама, са једнаким приступом привилегијама чланства и литургијском и светотајинском животу цркве, укључујући потпуну хиротонију. Њихов забрањени статус у ширем друштву дао је посебан подстицај њиховој потреби да држе одвојене службе преданог поштовања, поред богослужења које се деле са белцима, служби које би могле да повежу ресурсе вере са њиховим околностима као маргинализованих, често злостављаних Американаца.

Афроамериканка, позната у историји само као Бети, била је међу петоро људи који су се сакупили на први забележени методистички састанак у Северној Америци (1766). Афроамериканци су допринели изградњи прве методистичке куће за састанке, која ће бити названа црква Џон стрит, у Њујорку. Из ове скупштине је настало оно што је на крају било друго велико аутономно тело црних методиста. На првом неформалном састанку, под надзором белог свештенства, црни чланови Џон улице су 1796. године затражили да им се дозволи службени одвојени састанак, у њиховом сопственом објекту. Молбу је одобрио бискуп МЕЦ Францис Асбури (1745–1816). Зграда која је припадала једном од црних чланова била је опремљена као простор за богослужење за нову Афричку капелу. До 1800. године подигнута је још једна већа, трајнија структура, а 1801. је установљена конгрегација која је себе назвала Сионска црква, а назив у јавним евиденцијама је Афричка методистичка епископална црква града Њујорка.

И даље посебна скупштина у пуној заједници са МЕЦ-ом, са белим свештенством које је именовало то тело, то би могло и остати да Сионска црква није била ухваћена у контроверзу својих сестринских белих цркава у вези са управљањем црквом и власништвом над скупштинском имовином. Многи чланови методистичких скупштина желели су веће учешће лаика у деноминационом законодавству и администрацији. Даље, довели су у питање политику централизованог власништва над конференцијама и контроле над свим скупштинским имањима. До 1820. ово питање је довело до отварања правног спора на Методистичкој конференцији. Сионска црква, којој је додељено власништво над својом имовином као један од услова њеног засебног статуса, нашла се на страни дисидената, које је, случајно, предводио бели пастор Сиона, велечасни Вилијам Стилвел (ум. 1851). Већ узнемирена сталним отпором конференције рукоположењу црног свештенства, Сионска црква је донела одлуку. Донесена резолуција је била да се формирају сопствена правила управљања, или Дисциплина, и да се крене ка пуној аутономији.

Постојало је дубоко незадовољство ранијим иницијативама представника Ричарда Алена, послатих у Њујорк да регрутују чланове за своју групу са седиштем у Филаделфији, па је одлучено да се не придруже Аленцима. Уместо тога, 1821. године, Сион се придружио другом одвојеном њујоршком телу црних методиста, Асбури цркви, и четири друге слично организоване групе у Њујорку, Конектикату и Пенсилванији, да би формирао независну Афричку методистичку епископалну цркву. Један од првих и одрживих вођа Сиона, Џејмс Варик, изабран је 1822. за првог бискупа (бискупи су се тада називали надзорницима). Да би се јасно утврдио њен идентитет као различит од Филаделфијске групе истог имена, и у част популарног назива мајке цркве, Генерална конференција (национално управно тело) из 1848. је додала „Сион“ званичном називу деноминације.

Иако је постала независна у Њујорку, многе кључне правосудне канцеларије Цркве АМЕЗ и њене најтрајније образовне институције, Ливингстон колеџ и Худ семинарија, нашле су се у Северној Каролини, у крајњој линији седишту њене бројчане снаге.

Као и АМЕ црква, АМЕЗ црква је доживела спор рани раст, делом као резултат ограничења која је југ наметнуо њиховој евангелизацији међу поробљенима, што је обухватало велику већину црног становништва. Тако је са Еманципацијом црква доживела велики пораст својих редова. Посао регрутације међу еманципованима водио је бискуп Џеј Џеј Клинтон (1823–1881), али је подстрек за то дала госпођа Мелвина Флечер, која је изазвала бискупа Клинтона да настави са овим задатком који му је био поверен и који је прикупио средства за преузимање дела.

У међувремену, до средине 19. века, енергични, веома способни пионири као што је велечасни Џон Џ. Мур започели су ширење присуства цркве на Далеки Запад САД. До краја века, Калвин Ц. Пети (1849–1900), Томас Х. Ломакс (1832–1908) и Александар Волтерс (1858–1917) (сви, попут велечасног Мура, који су касније постали бискупи) су били међу онима који су наставили ширење на запад, укључујући организацију годишњих конференција АМЕЗ-а на југозападу и далеком западу.

АМЕЗ црква има признање да је међу првима од независних црних деноминација које су у потпуности рукоположиле жене, додељујући ђаконске редове Џулији А. Ј. Фут 1884. и Мари Ј. Смол 1895. Пречасна Фут је заређена за старешину 1900. АМЕЗ црква била је активна у свом учешћу у подземној железници која је превозила бегунце међу робовима на слободу у Канади. Након те службе, црква је проширила своје пуне службе на ово црно канадско становништво. Рад у Канади је настављен, а до 1856. је основана Британска Северноамеричка конференција. Али црначко становништво Канаде се смањило, а црква се нашла са недовољним ресурсима да правилно одржи посао. Тако је 1864. недавно основана конференција спојена са Конференцијом Нове Енглеске.

У међувремену, у Сједињеним Државама, црква је тежила ка грађанском и друштвеном напретку Афроамериканаца. Рачунајући међу своје чланство такве познате историјске личности из 19. века као што су Фредерик Даглас, Харијет Тубман и Соџурнер Трут, црква је искрено држала своју улогу у друштвеном заговарању, а у 20. веку је себе називала „црквом слободе“.

Усредсређујући се на своју мисију, рад АМЕЗ-а је започео на афричком континенту 1878. године, када је велечасни Ендрју Картрајт основао конгрегацију у Брувервилу у Либерији. Генерална конференција је 1880. организовала Генерални домаћи и инострани одбор и Мисионарско друштво дама како би подржала рад страних мисија. Црква је 1896. године именовала Пречасног Џона Смола (1845–1905) за епископа Африке. Бискуп Смол се фокусирао на обуку локалног руководства за афрички рад, уместо да регрутује црне Американце. Смол је био успешан у успостављању Цркве АМЕЗ на Златној обали (данашња Гана). Бискупи и мисионари који су ишли путем који су отворили Картрајт и Смол проширили су рад дуж западноафричке обале од Либерије до Нигерије и до Јужне Африке.

Назад на западној хемисфери, било је повремених иницијатива у Западној Индији и Јужној Америци. Већ 1856. године у Демерари је основана црква, а неколико година касније уследио је рад на Хаитију. До 1899. године постојале су и скупштине у Санто Домингу. 20. век је доживео даљи развој у Западној Индији, са годишњим конференцијама које су формиране у Гвајани, Бахамима, Девичанским острвима и Јамајци. Конгрегације су основане и у Енглеској. На почетку 21. века, АМЕЗ црква је бројала око милион чланова, са 3.000 конгрегација које се налазе на сваком континенту, са изузетком Аустралије. Члан је Светског савета цркава.

Такође погледајте: Афричка методистичка епископална црква; Хришћанска методистичка епископална црква; Уједињена методистичка црква; Светски савет цркава.

ИЗВОР: Religions of the world, A comprehensive encyclopedia of beliefs and practices, J. Gordon Melton, Martin Baumann, Editors, Santa Barbara, 2010, 39-41