Чосон

Краљевства древног Чосона развила су се у Кореји од бронзаног доба када су племенске групе почеле да доминирају земљом између реке Лиао у јужној Манџурији и реке Таедонг у северној Кореји. Легендарни оснивач династије био је Тан'гун, кога Корејци у модерној Северној и Јужној Кореји славе као оснивача својих нација.

Тан’гун се слави као предак за краљевство древног Чосона; термин древни се користи да би се разликовао од династије Ји, која је владала 1398–1910. и користила име Чосон за Кореју. Древни Чосон из четвртог века п.н.е. био је низ племенских савеза који су контролисали подручје од јужне Манџурије до реке Таедонг. Био је моћан више од 100 година у време када је Кина била заокупљена оним што је постало познато као период зараћених држава. Главна иновација у древном Чосону која је омогућила краљевима да одрже своју независност била је употреба гвожђа. Пре тога већина ратника у региону користила је бронзу. Верује се да су северни Кинези можда унели гвожђе када су бежали од напада Сјонгнуа (Хсиунг-ну) или Хуна.

Једна од ових избеглица био је бивши кинески генерал по имену Веи Ман (Виман) који је служио у кинеској држави Јан (Јен). Веи Ман је био потомак важних земљопоседника у Кини током династије Џоу (Чоу) и био је добродошао у Чосону, јер су он и његови следбеници били искусни војници. Добили су земљиште на северу Чосона где су понудили да делују као гранични стражари. Веи Ману је додељена ознака од жада која означава његову важност као корејског генерала. Како је све више кинеских избеглица долазило да живи на његовим земљама, број његових потенцијалних присталица се повећавао, а његова моћ расла. Врло брзо Веи Ман је схватио да је краљевство слабо, и имао је много присталица међу кинеским избеглицама које су већ стигле у Чосон и живеле или у његовим земљама или негде другде у краљевству. Такође је успео да добије подршку од неких локалних племена која су сматрала да се краљеви Чосона нису добро понашали према њима. Године 190. п.н.е. Веи Ман је писао владарима Чосона рекавши да су Кинези напали са више страна и да је морао да чува краља. Он и његове присталице су затим брзо кренули ка главном граду Чосона Пјонгјангу под изговором да штите краљевски двор од кинеске инвазије, које су се сви плашили неколико стотина година. Веи Ман је тада преузео престоницу и постојећег краља Чуна и отишао даље на југ, успостављајући се као краљ Хан, који нема никакве везе са истоименом династијом у Кини.

Веи Ман, који је тврдио да потиче од кинеског мудраца Ћизија (Чи Цу), користио је своје контакте у Кини да осигура да га Кинези признају као краља, а он је узвратио признавањем кинеских царева. Успоставио је срдачне односе са гувернером Лиаодонга (Лиао-тунг), суседне кинеске провинције. Међутим, данак који је Веи Ман обећао кинеском цару никада није послат. Веи Ман и његови потомци су у почетку сматрали да су добро укорењени, али када се завршио грађански рат у Кини и династија Хан дошла на власт, суочили су се са неколико кинеских инвазија. Дипломатски проблеми су први пут настали када су неки кинески побуњеници који су били укључени у устанак седам принчева 154. п.н.е. побегли у Кореју. Кинези су такође слали емисаре неким племенима која су живела у северном Чосону.

Стварни спор који је довео до инвазије био је око одавања почасти. Кинески делегат посетио је Ју Куа (или Угоа), унука Веи Мана, да би питао зашто није одата почаст. Штавише, Ју Ку је покушао да спречи племена за која је сматрао да су део његовог краљевства да признају превласт Хана. Ово се посебно односило на племена на земљама у централној и јужној Кореји. Ју Ку је схватио да је ситуација незгодна, али пошто је изградио релативно јаку војску, преварио је послаанство и на крају се изасланик вратио у Кину. На повратку, изасланик је дозволио свом кочијашу да убије корејског принца који је био послан да га отпрати до границе. Овај изасланик је тврдио да је убио корејског генерала и похваљен је од стране кинеског двора који га је одликовао титулом „Заштитника источних племена Лиао Тунга“.

Корејци су протестовали, али кинески напад је био неизбежан и дошао је 109. п.н.е. када је кинески цар Ву послао своје војнике у Чосон. Око 50.000 кинеских војника отпремљено је бродовима из Шандонга (Шантунг), а додатне трупе су напале копном. Две армије су успеле да нападну Кореју, али њихови напади нису били координисани и нису успели да се уједине. Као резултат тога, нису били у стању да победе Корејце у борби — Корејци су остали у својим утврђењима. Пошто је љута зима била неизбежна, Кинези су Ју Куу послали изасланика који је одговорио да ће прихватити кинеског цара за свог господара, али да неће послати свог сина као гласника да не би доживео судбину принца кога је убио претходни изасланик. Једина почетна жртва ових преговора био је кинески изасланик који је погубљен када се вратио празних руку. Године 189. п.н.е. Кинези су поново напали Корејце и овога пута су успели да заузму краљевство и успоставили четири кинеске команде под називом Нангнанг (Лоланг на кинеском, Ракуро на јапанском), Чинбон, Имдун и Хјонт'о. Последња три су убрзо упала у корејске области, а Кинези су се држали само Нангнанга. Тамо је основана конфучијанска школа и написано је неколико историјских текстова који су описали неке од раних догађаја у корејској историји. Конфучијански класици остају важан део корејске културе.

Током наредних 400 година, племена Когурјо у северној Кореји почела су да се боре против кинеске власти. Како су се подизали на власти, сакупили су велику војску и 313. н.е. избацио Кинезе из Нангнанга. Године 342. н.е. краљ Когурјо, Когугвон, основао је своју престоницу у Хванду северно од реке Јалу. Суочен са претњама из Кине, убрзо је пребачен у Пјонгјанг. Тамо је краљевство Когурјо увезло многе идеје из Кине, укључујући будизам, што се види у многим археолошким остацима откривеним последњих година.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 76-77