Арамејци

Арамејци интересују историчаре због два извора информација о њима: археолошког и библијског. Део изазова у разумевању Арамејаца је у настојању да се повежу оба скупа података. Према првом наводу, народ древног Израела и Јудеје себе сматра етничким Арамејцима који су постали посебна верска група као резултат свог искуства у Египту. Према другом наводу, Арамејци су били народ који је доживео највећи терет асирске агресије у 12. веку п.н.е.

Откриће Тел Дан Стеле из 1993. године, каменог натписа на арамејском језику који помиње Израел и Давида и који је очигледно написао Хазаел, краљ Арама и највећи арамејски ратник, спаја ова два дела у историјској и верској дебати.

АРХЕОЛОШКИ ДОКАЗИ

Историчар је суочен са дилемом да утврди када је овај народ први пут настао у односу на то када о њему постоји историјски писани запис. Арамејци су вероватно били народ који је говорио западносемитски и који је живео у региону Сирије и Горње Месопотамије дуж реке Хабур и Средњег Еуфрата већи део другог миленијума п.н.е, ако не и раније.

Њихово прво неоспорно појављивање у писаним записима догодило се када је асирски краљ Тиглат-Пилесар I (1114–1076 п.н.е.) тврдио да их је поразио више пута. Они су врло добро могли бити повезани са Аморејцима који су раније били у тој области пре него што су се раширили по древном Блиском истоку, баш као што ће то учинити Арамејци 1000 година касније.

Ране фазе арамејске историје нису познате кроз њихове списе, већ на основу онога што су други писали о њима. Када је Асирско царство опадало, асирско спомињање Арамејаца је престало. Претпоставља се да су они и даље били првенствено пасторални људи са којима су се Асирци први пут сусрели и којима је недостајала урбана политичка структура главних сила у региону. Искористили су ово време да се етаблирају у низу малих држава са центром у модерној Сирији.

Празнина у запису се променила 853. п.н.е. када се захваљујући Асирцима поново појављују Арамејци у историјском запису. То чине у записима Шалманасара III (858–824 п.н.е.), асирског краља који је више пута покушавао да прошири своје царство на запад све до Средоземног мора. Његова главна препрека за постизање овог циља била је коалиција народа укључујући Арапе, Египћане, Израелце и Арамејце. Према асирским натписима, коалицију је предводио Хадад-идр (Хадад-езер, око 880–843 п.н.е.) из Арама. Краљ је добио име по водећем божанству Арамејаца, Хададу, богу олује. То божанство је вероватно познатије као Баал, што значи „господар“, него по његовом стварном имену.

Шалманасар је поново покушао 849, 848. и 845. п.н.е. без успеха. У том тренутку коалиција се распала, што је омогућило Шалманасару да се фокусира на новог владара Арама, Хазаела (око 843–803 п.н.е.), „ничијег сина“ (што значи узурпатора). Иако је Хазаел сада стајао сам, Асирија није могла да превлада 841, 838. и 837. п.н.е. Шалманасар је тада престао да покушава. Повлачење Асирије са земље пружило је Хазаелу прилику да прошири сопствену власт. Његов успех је донео врхунац арамејске политичке моћи током преосталих година деветог века п.н.е. О Хазаеловом стасу на древном Блиском истоку сведочи асирска употреба „Хазаелове куће“ за арамејско краљевство у осмом веку п.н.е., а касније и расправа јеврејског историчара Јосифа Флавија о Хазаеловом наслеђу у Дамаску у првом веку н.е.

На крају је Асирија победила Арам. Око 803. п.н.е. Адад-нирари III (810–783 п.н.е.) напао је Арам и његовог новог краља, Бен-Хадада (око 803–775 п.н.е.), сина Хазаелова. Слабљење Арама је помогло Израелу, који је поново оживео током прве половине осмог века п.н.е. Политички живот Арамејаца се убрзо завршио када је Тиглат-пилесар III (745–27. п.н.е.) апсорбовао све арамејске државе у Асирско царство.

У великој иронији историје, Асирцима је био потребан флексибилнији и приступачнији језик којим би управљали својом империјом са више народа. Њихов клинопис није био адекватан за задатак. Вековима раније, можда око 1100. п.н.е., Арамејци су усвојили феничанско писмо од 22 слова. Након асирског освајања Арамејаца, њихов језик је добио посебан статус у оквиру царства, а затим је постао лингва франка царства. Његова употреба се наставила вековима, укључујући и Јевреје.

БИБЛИЈСКИ ДОКАЗ

Писци јеврејске Библије имали су различита мишљења о пореклу Арамејаца. У неким библијским преводима они се појављују као Сиријци, што одражава грчки назив за њихову земљу, име које се и данас користи.

У Постању 10:22, Арам је Нојев унук и Шемов син. Ова генеалогија ставља Арамејце у Сирији у ранг са Еламитима (у модерном Ирану) и Асирцима (у модерном Ираку). За разлику од Постања 22:19, Арамејци су унуци Аврамовог брата Нахора и стога се могу поредити са Јаковом, унуком Авраамовим. У Амосу 9:7, Арамејци су имали сопствени однос егзодуса са Јахвеом из Кира западно од Средњег Еуфрата, баш као што је Израел имао из Египта под Мојсијем.

Баш као што археолошки записи о Арамејцима садрже информације о Израелу које се не налазе у Библији, Библија садржи информације о Арамејцима у време минималних археолошких информација о њима. Библијска наука се бори да интегрише археолошке и библијске податке у једну причу. Примери спорних тачака укључују

1. Да ли упућивање на Арамејце у причама о библијским патријарсима боље одговара околностима 10. века п.н.е. у време Давида и Соломона?
2. Какав је био Давидов однос са Арамејцима, посебно како је описано у поглављима 8. и 10. 2. Самуилове?
3. Какав је био однос израелског краља Ахава са Арамејцима, посебно како је описано у 1. Царевима, поглавља 20 и 22?
4. Какав је био Хазаелов однос са Израелом током династије Јеху (Јуј), с обзиром на супротне коментаре израелског пророка Илије у 1. Царевима 19:15–17 и његовог наследника пророка Јелисеја у 2. Царевима 8:8–29? Према библијском тексту, Јелисеј је био у праву што је плакао када је именовао Азаила за краља Арама, с обзиром на пустош који ће нови краљ изазвати Израелу (видети 2. Царевима 10:32, 12:17–18, 13:3). Ови библијски извештаји се слажу са асирским извештајем да Хазаел није био наследник престола. 
5. Које је решење за мистерију двоструког убиства израелског краља Јорама и јудејског краља Охозије: да ли је убица био израелски узурпатор Јеху (2. Царевима 9–10) или арамејски краљ Хазаел (Тел Дан стела)?

Према библијском запису, чини се да је током последњег века постојања Арама, Рамот Гилеад у Трансјорданији и северној Галилеји био стални извор свађе између Израела и Дамаска. Библијски извештаји у 2. Царевима описују плиме и осеке у власништву над земљом, при чему је Хазаел представљао врхунац арамејског освајања, а Јеровоам II (око 782–748 п.н.е.), врхунац израелског успеха.

Током овог времена Асирија је повремено улазила у ову арену углавном да би напала Арам, индиректно користивши Израелу. Свим овим политичким маневрисањем дошао је крај када је Тиглат-пилесар III окончао независно политичко постојање Арама 732. п.н.е. Нешто више од деценије касније Израел је пао у руке Асираца.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 22-24