Предисламска Арабија

Арабија, која се простире на површини од 3,24 милиона квадратних километара, је нераван, сув и негостољубив терен. Састоји се углавном од огромне пустиње, са изузетком Јемена на југоисточном крају, плодног региона са обиљем кише и погодног за пољопривреду. Југозападни регион Арабије такође има климу погодну за пољопривреду. Прво помињање становника Арабије, или „Ариби“, види се у деветом веку п.н.е, на асирском писму. Становници северне Арабије били су номади који су поседовали камиле. У предисламској Арабији није постојала централна политичка власт, нити је постојао централни владајући административни центар. Уместо тога, постојала су само разна племена Беду (Бедуина). Поједини чланови племена били су лојални свом племену, а не својим породицама.

Бедуи су формирали номадска племена која су се селила са места на место како би пронашли зелене пашњаке за своје камиле, овце и козе. Оазе се могу наћи дуж периметра пустиње, обезбеђујући воду за раст неких биљака, посебно свеприсутне урмине палме. Пошто је постојао стални недостатак зелених пашњака за њихову стоку за испашу, племена су се често међусобно борила због малог плодног земљишта доступног унутар Арабије, што је било могуће због повремених пустињских извора. Пошто је ратовање било део свакодневног живота, сви мушкарци унутар племена морали су да се обучавају као ратници.

До седмог века п.н.е. Арабија је била подељена на око пет краљевстава, а то су Маин, Саба, Катабан, Хадрамаут и Кахтан. Ове цивилизације су биле изграђене на систему пољопривреде, посебно у јужној Арабији где су влажна клима и плодно земљиште били погодни за култивацију. Од пет краљевстава Саба је био најмоћније и најразвијеније. До 300. н.е. краљеви Саба краљевства су консолидовали остала краљевства. Становници северне Арабије говорили су арапски, док су они на југу говорили шабајски, још један семитски језик. Како је Јемен лежао дуж главне трговачке руте, многи трговци из Индијског океана пролазили су кроз њега у јужној Арабији. Југ је стога био доминантнији више од једног миленијума јер је био економски успешнији и много допринео богатству Арабије у целини.

До седмог века п.н.е. оазе у Арабији су се развиле у урбане трговачке центре за уносну трговину караванима. Пољопривредна база Арабије допринела је економији Арабије, омогућавајући становницима да пређу на економске активности у луксузној роби уз текућу аграрну економију. Комерцијална мрежа у Арабији била је олакшана углавном караванском трговином у Јемену, где се роба из басена Индијског океана на југу пребацивала у караване камила, који су затим путовали у Дамаск и Газу.

Арабија се бавила профитабилним производима тог времена — златом, тамјаном и смирном, као и другом луксузном робом. Улога Бедуа је, такође, еволуирала. Уместо да буду само војни ратници ангажовани у племенском ривалству, они су сада били део трговине караванима, служећи као чувари и водичи док су каравани путовали унутар Арабије. Ови Бедуи су се разликовали од других номадских племена, јер су тежили да се насељавају на једном месту.

Асирци, а за њима нео-Вавилонци и Персијанци пореметили су јединство у Арабији. Од трећег века н.е. персијски Сасаниди и хришћански Византинци су се борили око Арабије. Касније, непосредно пре успона ислама, појавиле су се две хришћанске арапске племенске конфедерације познате као Гасаниди и Лахмиди. Град Петра у северозападној Арабији био је под контролом Византинаца (преко Гасанида), затим Римљана, док је североисточни град Хира пао под персијски утицај (Лахмиди). Под династијама Лахмида и Гасанида развијао се арапски идентитет, као и арапски језик.

Централно место обожавања номадских племена Беду била је Ка'ба, кубна структура која се налази у граду Меки, у којој се налази црни камен за који се верује да је комад метеорита. Ка'ба је била место годишњег ходочашћа у предисламској Арабији. Аврам је (према исламском предању) први поставио темеље Кабе. Током једног миленијума функција Кабе се драстично променила и непосредно пре доласка ислама преко Мухамеда, идоли су се налазили у светилишту. Бедуи су се молили идолима различитих богова који су се налазили у њима. Иако су различита номадска племена Бедуа често формирала зараћене фракције, унутар светог простора Кабе, племенска ривалства су често била остављена по страни у погледу места обожавања. Мека је постала верско уточиште и неутрално тло где је племенски рат стављен на чекање.

До седмог века н.е., осим што је био важно верско место, град Мека је био и значајан комерцијални центар трговине караванима, због успона јужне Арабије као трговачког чворишта. У граду су се окупљали трговци различитог порекла. Непосредно пре успона ислама, елитни трговци племена Курејшија водили су Меку лабаво, иако је још увек било тешко уочити јасан облик ауторитативне власти у Меки. Мека је, као и јужна Арабија, била дом многих различитих људи различитих вера.

Различите групе људи су се населиле у Арабији, посебно у обалним регионима Јемена, где је коегзистирала богата разноликост религија, потекла из Индије, Африке и остатка Блиског истока. То је било због његове стратешке локације дуж трговачке руте од Црвеног мора и Индијског океана. Били су то Јевреји, хришћани и зороастријанци који су мигрирали из околног региона. Ови мигранти су се значајно разликовали од домородачких становника Арабије по томе што су се придржавали монотеистичке вере, признавајући и обожавајући само једног Бога. Дакле, становници предисламске Арабије су били упознати са другим монотеистичким верама пре доласка ислама, међутим, касније муслиманско друштво ће оне који живе у предисламској Арабији називати да живе у џахилији, или „незнању“.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 21-22