Едеса

И Едеса и њен наследник, Нисибис, били су у северној Месопотамији, у области познатој по својој војној и верској важности. Едеса је названа Атином сиријског учења; али након што су њене образовне институције затворене 489. н.е., Нисибис, град који су мање контролисале византијске власти, постао је наследник традиције учења сиријске културе и цркве.

Едеса је основана 303. п.н.е. Легенде говоре о њеном краљу Авгару којег је Исус (Христос) из Назарета толико обузео да му је послао писмо. Исус је одговорио тако што је послао славног апостола Аддаија да преобрати Едесу и остатак Месопотамије у хришћанство. Друге древне традиције указују да је Едеса била у средишту раног развоја цркве: овде је сахрањено тело апостола Томе; сиријски превод Библије (Пешита), синтеза Јеванђеља (Татијанов Диатесарон), Дела по Томи, Оде Соломонове, Јеванђеље истине и Томини псалми, сви су написани у Едеси. У близини Дура-Еуропос било је место прве познате хришћанске грађевине посвећене богослужењу. Подручје је такође било познато као потпури религиозне разноликости Екбатане, можда због његове моћне креативне продуктивности. Поред јудаистичких, митраистичких, грчких и сиријских утицаја, струје гностицизма и монаштва су се надметале за народну пажњу.

Како је време одмицало, Едеса је подлегла империјалним притисцима према православном хришћанству. У четвртом веку н.е. едеско хришћанство је тежило ка ревносном монаштву. Заједно са овим покретом долазе интелектуални бардови сиријске књижевности: Јефрем Сиријац (четврти век), Јаков из Саруга (пети век) и Филоксен из Мабуга. Од 363. до 489. Едеса је била главни интелектуални центар сиријских хришћана.

Потомци Александра Великог основали су Нисибис. Због свог стратешког положаја град је често мењао власника, јер су војске и краљ непрестано жудели да контролишу његове ресурсе. У првих пет векова првог миленијума н.е. римски цезари и персијски шапури извели су многе опсаде и битке против његовог становништва. Савремени град нуди древну двобродну цркву, у којој је сахрањен Јефремов посвећени учитељ Јаков из Нисибиса. Сама Јаковљева академија налази се на ничијој земљи између граница бодљикаве жице које раздвајају модерну Турску и Сирију, јужно од модерног града Нисибиса. Када су Персијанци опколили град 363. године, сиријски хришћани су протерани и пресељени у Едесу.

Мање од 120 година касније, незадовољни сиријски хришћани побегли су од византијског прогона (подстакнутог од стране грчке цркве) у Едесу да би нашли уточиште у Нисибису под заштитом Персијанаца. Грчке власти су званично затвориле теолошку школу у Едеси, а осовина неслагања, коју су предводили Несторијеви следбеници, вратила се у Нисибис. Везе са византијским хришћанским светом су се распале — и то траје и данас. Нисибис је засенио Едесу као центар сиријске цркве. Нисибисова школа ће доминирати сиријским хришћанством у Персији у наредна два века. Један од избеглица из Едесе, Нарзаи, водио је школу 40 година, а таква стабилност је омогућила његовом наследнику да окупи више од 1.000 ученика. Ови дипломци су тада постали вође Асирске цркве и других цркава ван византијског хришћанског света. На крају је Ктесифон истиснуо Нисибис као сиријски интелектуални центар, али тек у осмом веку.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 124-125