СИНГАПУР

• Главни град: Сингапур
• Језици: 32,3% енглески, 35,6% мандарински, 14,3% остали кинески дијалекти, 12,2% малајски (национални) и 5,6% остали (попис 2020.)
• Етничке групе: 70,36% Кинези, 12,15% Малајци, 5,55% Индијци, 3,62% Индонежани, 2,68% Филипинци и 5,64% остали
• Облик владавине:
• Површина: 733 km²
• Број становника: 5.453.600 (2021.)

 

Верска демографија

Према подацима владе Сингапура, становништво се смањило за 0,7%, стално настањено за 6,2%, а нестално становништво за 10,7% од почетка пандемије Цовид-19 на укупну популацију од 5,45 милиона јуна 2021. године. Према подацима пописа из 2020. године, од четири милиона грађана и сталних становника, 31,1% становништва грађана и сталних становника су будисти, 18,9% хришћани, 15,6% муслимани (претежно сунити), 8,8% таоисти, 5% хиндуисти а 20% се изјашњавају да немају религију. Групе које заједно чине мање од 1% становништва укључују Сике, зороастријанце, џаине, Јевреје, Јеховине сведоке и чланове Породичне федерације за светски мир и уједињење (Црква уједињења). Иако су се процене увелико разликовале, влада процењује да јеврејска заједница има 2.500 чланова.

Према попису из 2020. године, 74,3% становништва су Кинези, 13,5% Малајци, 9% Индијци и 3,2% остали, укључујући Евроазијце. Скоро сви Малајци су муслимани. Међу Индијцима, 57,3% су хиндуисти, 23,4% муслимани, а 12,6% хришћани. Етничко кинеско становништво укључује будисте (40,4%), хришћане (21,6%), таоисте (11,6%) и 25,7% без вере.

• Према процени сајта joshuaproject.net у 2021. години било је: 40,5% будиста, 18,8% нерелигиозних, 13,7% муслимана, 12,9% хришћана, 8,2% етничких религија, 4,6% хиндуиста и 1,2% осталих и малих религија.
• Према попису из 2020. године било је: 31,05% будиста, 20,02% без религије, 15,59% муслимана, 11,9% осталих хришћана, 8,79% таоиста, 7,02% католика, 5% хиндуиста и 0,63% осталих.
• Према процени Истраживачког центра Пју у 2020. години било је: 32,2% будиста, 17,7% хришћана, 16,5% нерелигиозних, 16,1% муслимана, 6,5% хиндуиста, 2,4% народних религија и 8,6% осталих.
• Према процени Удружења архивских података о религији у 2020. години било је: 37,5% кинеске народне религије, 20,67% хришћана (8,49% хришћана без деноминације, 7,52% протестаната, 4,62% католика и 0,05% православних), 15,05% муслимана сунита, 14,9% будиста (13,41% махајаниста и 1,49% теравадина), 5,23% хиндуиста, 4,77% нерелигиозних (4,63% агностика и 0,14% атеиста), 1,5% нових религија и 0,38% осталих.

Правни оквир

Устав каже да свака особа има уставно право да исповеда, практикује или пропагира своја верска уверења све док такве активности не крше било које друге законе који се односе на јавни ред, јавно здравље или морал. Устав такође забрањује дискриминацију на основу вере у примени било ког закона или при именовању или запошљавању на било којој функцији под јавним овлашћењем. У њему се наводи да свака верска група има право да управља својим верским пословима и не забрањује ограничења у запошљавању у верској институцији. Устав каже да нико неће бити обавезан да прима упутства или учествује у било којој церемонији или чину богослужења осим његове или њене.

Влада одржава деценијама дугу забрану Јеховиних сведока и Цркве уједињења. Влада је забранила Јеховине сведоке 1972. године на основу тога што је религија штетила јавном благостању и поретку јер се противила служењу војног рока, рецитовању националног завета или певању државне химне. Одлука Апелационог суда у Сингапуру из 1996. године потврдила је забрану и навела да појединци (укључујући чланове Јеховиних сведока) имају право да исповедају, практикују и пропагирају своја уверења, али не смеју да се понашају као чланови незаконитог друштва или да присуствују састанцима таквих забрањених група. У пракси, влада не хапси Јеховине сведоке због посећивања или одржавања састанака у приватним кућама; међутим, не дозвољава им да одржавају јавне састанке или да објављују или увозе своју литературу.

Закон о одржавању верске хармоније овлашћује министра унутрашњих послова да изда „наредбу забране приласка” против особе на положају власти у оквиру верске групе ако министар утврди да та особа изазива осећања одбојности или непријатељства између различитих верских група, промовишући политичке циљеве, вршећи субверзивне активности или подстичући незадовољство против власти под маском практиковања вере. „Наредба забране приласка” поставља различита ограничења на јавне активности у којима верски ауторитет може учествовати. Према Закону о одржавању верске хармоније, министар мора да обезбеди појединцима или верским групама 14 дана да поднесу писмене изјаве пре него што против њих буде издата „наредба забране приласка”, а министар такође мора да консултује и узме у обзир ставове Председничког савета за верску хармонију о томе да ли треба издати „наредбу забране приласка”. Председнички савет за верску хармонију се састоји од 10 чланова, од којих 7 представљају будистичку, католичку, хиндуистичку, муслиманску, протестантску, сичку и таоистичку заједницу, а 3 члана, укључујући председавајућег, који не представљају ниједну верску групу. Поред тога, према кривичном закону, „рањавање верских или расних осећања било које особе“ или свесно промовисање „дисхармоније или осећања непријатељства, мржње или зле воље између различитих верских или расних група“, укључујући и путем коментара на друштвеним мрежама, може резултирати притвором или казном затвора до пет година. Од доношења Закона о одржавању верске хармоније 1990. године, влада се никада није позвала на закон нити издала „наредбу забране приласка”. 

У октобру 2021. године влада је укинула Закон о побуни из 1938. године који је криминализовао понашање са побуњеничким тенденцијама и дозволио судовима да обуставе објављивање и циркулацију новина и публикација које садрже бунтовнички садржај, јер би нови закони укључивали кривична дела. Влада је изменила Кривични закон и Закон о кривичном поступку како би укључила прекршаје у вези са друштвеном кохезијом у истовремено укинути Закон о побуни, а која нису била обухваћена другим законима. Према амандманима, лице подлеже хапшењу и кривичном гоњењу за кривична дела као што су намерно рањавање расних или верских осећања било које особе, промовисање неслагања између различитих расних или верских група, као и прављење, објављивање или дистрибуцију материјала са намером да се подстакне било коју групу лица да изврши кривично дело против друге групе лица.

Председнички савет за верску хармонију извештава о питањима која утичу на одржавање верског склада и разматра случајеве које му упути Министарство унутрашњих послова или парламент. Председник именује чланове Савета по савету Председничког савета за мањинска права. Закон захтева да две трећине чланова Председничког савета за верску хармонију буду представници главних религија у земљи.

Устав каже да су Малајци „аутохтони народ Сингапура“ и захтева од владе да штити и промовише њихове интересе, укључујући верске интересе. Исламско верско веће, основано у оквиру Министарства културе, заједнице и омладине, управља пословима за све муслимане у земљи, као што су изградња и управљање џамијама, халал сертификација, издавање фетви, припрема проповеди петком и аранжмани за хаџ. Исламско верско веће укључује представнике сунитских већинских и муслиманских мањинских група, укључујући шиите. Коришћење проповеди Исламског верског већа није обавезно, али имами који користе сопствени садржај су одговорни за то и влада их може испитати ако постоје жалбе.

Влада именује све чланове Исламског верског већа и Одбора хиндуистичких задужбина и именује 4 од 11 чланова Саветодавног одбора Сика. Ови статутарни одбори управљају различитим аспектима својих верских заједница, почев од управљања имовином и задужбинама до чувања обичаја и општег благостања заједнице.

Закон захтева да се сва удружења од 10 или више особа, укључујући верске групе, региструју код владе. Регистрација даје правни идентитет, који омогућава регистрованим групама да поседују имовину, одржавају јавне састанке и обављају финансијске трансакције. Регистроване верске групе могу да се пријаве за оснивање и одржавање добротворних и хуманитарних институција, што им омогућава да траже и добију финансијска средства и пореске олакшице, као што су ослобађање од пореза на доходак. Регистрована друштва су подложна потенцијалној дерегистрацији од стране владе по различитим основама, као што су сврхе које штете јавном миру, добробити или добром поретку. Поништавање регистрације онемогућава одржавање правног идентитета верске групе, са последицама у вези са поседовањем имовине, обављањем финансијских трансакција и одржавањем јавних скупова.

Затвореници, укључујући и оне у самицама, имају приступ капеланима регистрованих верских група. Чланови нерегистрованих или забрањених верских група, укључујући Јеховине сведоке, Цркву уједињења, Међународно друштво за свест Кришне, Хришћанску конференцију Азије и Цркву Шинчеонџи, немају ово право.

Грађанима је потребна дозвола да говоре на скуповима у затвореном простору отвореним за јавност који су изван слуха или погледа неучесника ако се тема односи на расу или религију. Приватни догађаји у затвореном простору не подлежу истим ограничењима. Организатори приватних догађаја, међутим, морају да спрече ненамеран приступ непозваних гостију или могу бити цитирани због непоштовања правила у вези са јавним окупљањима.

По закону, публикација се сматра непожељном ако описује, приказује, изражава или се бави, између осталог, расним или верским питањима на такав начин да доступност публикације може изазвати осећања непријатељства, мржње, бола, зловоље или непријатељства међу расним или верским групама. Влада може забранити увоз публикација, укључујући и верске публикације, на основу закона. За кривична дела која укључују објављивање материјала за које се сматра да су неприхватљиви, појединац може бити одговоран за казну која не прелази 5.000 сингапурских долара (3.700 УСД), казну затвора до 12 месеци или обоје. Особа која поседује забрањену публикацију може бити кажњена новчаном казном до 2.000 сингапурских долара (1.500 долара) и затвором до 12 месеци за прву осуду.

Министарство националног развоја и Управа за урбани развој утврђују смернице о уређењу земљишта и коришћењу простора за верске активности. Управа за урбани развој регулише коришћење земљишта и одлучује где се организације могу налазити. Верски објекти се првенствено сврставају у богомоље. Група која тражи нову богомољу мора се обратити Управи за урбани развој за дозволу. Министарство и Управа за урбани развој одређују да ли верска установа испуњава услове као богомоља, као што је да се налази у додељеној зони или да остане у максимално дозвољеном омеру парцеле и висине зграде. Смернице Управе за урбани развој регулишу кориштење комерцијално и индустријски зонираног простора за верске активности и верске групе; подједнако се односе на све верске групе. Комерцијалне или индустријске просторије у којима се одржавају верске активности, али нису зониране као богомоље, морају бити одобрене од стране Управе за урбани развој. Оне не смеју бити у власништву или искључиво изнајмљене верским организацијама или ограничене на верску употребу и такође морају бити доступне за изнајмљивање за нерелигијске догађаје. Не смеју да приказују натписе, рекламе или постере за верску употребу; бити опремљене тако да личе на салу за богослужење или приказују било које верске симболе, иконе или верске потрепштине када верске организације не користе просторије. Коришћење простора у верске сврхе не сме да изазове паркирање, буку или друге проблеме. Они не смеју бити у власништву или искључиво изнајмљени верским организацијама или ограничени на верску употребу и такође морају бити доступни за изнајмљивање за нерелигијске догађаје. Не смеју да приказују натписе, рекламе или постере за верску употребу; бити опремљен тако да личи на салу за богослужење; или приказати било које верске симболе, иконе или верске потрепштине када верске организације не користе просторије. Коришћење простора у верске сврхе не сме да изазове проблеме са паркирањем, буку или друге проблеме. 

Регистрација у Исламском верском већу је обавезна за све муслиманске вероучитеље и исламске центре учења. Регистрација захтева поштовање минималних стандарда и етичког кодекса, као и испуњавање одређених услова за обуку.

Закон дозвољава члановима муслиманске заједнице, без обзира на њихову исламску или етничку припадност, да имају питања о личном статусу која се регулишу исламским законом, „као што варира тамо где је то примењиво према малајским обичајима“. Обично се користи шафијска правна школа, али постоје законске одредбе за коришћење „других прихваћених школа муслиманског права према потреби“. Према закону, шеријатски суд има искључиву надлежност над питањима брака када су обе стране или су биле у браку као муслимани, укључујући развод, поништење или судско раздвајање. Шеријатски суд има истовремену надлежност са породичним судом и породичним одељењем вишег суда у споровима у вези са старатељством над малолетницима и располагањем имовином након развода. Председник државе именује председника шеријатског суда. Кршење шеријатског налога је кривично дело за које је прописана казна затвора до шест месеци, а појединац може поднети тужбу о наводном кршењу судовима за породичну правду. Шеријатски суд није надлежан за налоге за личну заштиту или захтеве за исплату издржавања, јер су то налози које издаје секуларни породични суд. Жалбе у оквиру шеријатског система подносе се жалбеном одбору такође у шеријатском систему који се састоји од три члана које бира председник Исламског верског већа из панела од најмање седам муслимана које сваке три године именује председник земље. Одлука жалбеног одбора је коначна и на њу се не може уложити жалба ни једном другом суду. 

Закон дозвољава муслиманима да практикују полигамију, али Регистар муслиманских бракова може одбити захтеве за склапање брака са додатним женама након што затражи мишљење постојећих жена, прегледа мужевљеву финансијску способност и процени његову способност да се према женама и породицама односи на правичан и једнак начин. По закону, председник земље именује „муслимана доброг карактера и одговарајућих достигнућа“ за регистратора муслиманских бракова.

По закону, одређена кривична дела се односе само на оне који исповедају ислам. Ово укључује јавно подучавање или излагање било које доктрине која се односи на ислам на начин супротан исламском закону, што подразумева максималну новчану казну од 2.000 сингапурских долара (1.500 долара), максималну казну затвора од 12 месеци или обоје. Такође је кривично дело да муслимани живе ван брака, али влада није спроводила тај закон деценијама.

Према закону, муслимански парови у којима су једна или обе стране млађе од 21 године морају да заврше програм припреме за брак и добију сагласност родитеља или старатеља пре него што поднесу захтев за брак. Свака страна у браку мора имати најмање 18 година.

Према правним стручњацима за наслеђивање, исламски закон подразумевано управља муслиманима у контексту питања наслеђа, али под одређеним околностима, грађанско право има предност када се на њега позове. Исламски закон може довести до тога да мушкарац добије двоструко већи део жениног наследства на истом нивоу породичног односа. Мушкарац такође може да сноси финансијску одговорност за своју најближу родбину, иако ова одредба није кодификована у закону земље.

Влада не дозвољава верску наставу у државним школама, иако је дозвољена у 57 верских школа у земљи које субвенционише влада (углавном хришћанске, али укључујући три будистичке школе). Верска настава у овим школама се одвија ван редовног времена наставног плана и програма и не сме да укључује прозелитизацију; ученици имају право да одустану и да им се дају алтернативе, као што су грађанско и морално образовање, уместо верске наставе. Верска настава је дозвољена у приватним школама које не субвенционише влада. На основном нивоу, међутим, закон дозвољава само седам одређених приватних школа (шест сунитских медреса и једна школа адвентиста седмог дана) да пружају верско образовање ученицима-грађанима; ове школе такође морају да наставе да испуњавају или премашују стандарде учинка јавних школа на годишњим националним испитима. Друге муслиманске мањинске групе могу имати ванредне школе. Државне школе се петком завршавају рано, што омогућава муслиманским ученицима да присуствују молитви петком, или управници дозвољавају муслиманским ученицима да оду рано да присуствују молитви. Ученици средњих школа уче о разноликости верских обичаја у земљи као компоненти њиховог карактера и грађанског образовања.

Закон овлашћује Министарство просвете да регулише основне и средње школе. Правила Министарства образовања забрањују ученицима (али не и наставницима) у државним школама да носе било шта што није део званичне школске униформе, укључујући хиџабе или мараме. Школе имају дискреционо право да изузму дете од ношења службене униформе на основу здравственог стања, али не и због верских разлога. Међународне и друге приватне школе не подлежу истим ограничењима. На пример, у медресама, које су све у надлежности Исламског верског већа, мараме су део униформе. На високошколским установама мараме нису забрањене.

Закон не признаје право на приговор савести на служење војног рока, укључујући и из верских разлога. Држављани мушког пола или друга генерација сталних становника морају да одслуже 24 месеца униформисане националне службе након што наврше 18 година, без алтернативе националној служби. Приговарачи савести су углавном осуђени на војни суд и осуђени на притвор, обично од 12 до 39 месеци. Иако су и даље технички одговорни за националну службу, мушкарци који одбијају да служе на верским основама се углавном не позивају на дужност резервиста. Они, међутим, не добијају никакву правну документацију која их званично разрешава дужности резервиста.

Председнички савет за мањинска права, саветодавно тело које је део законодавног процеса, испитује све законе како би осигурало да не стављају у неповољнији положај одређене верске групе. Савет такође разматра и извештава о питањима која се тичу било које верске групе коју му парламент или влада упути.

---

2021 Report on International Religious Freedom: Singapore, https://www.state.gov/reports/2021-report-on-international-religious-freedom/singapore/