Даоизам (таоизам)

Период отприлике између 600. и 300. године п.н.е. у Кини се назива ером стотину филозофских школа, а термин сто значи „много“. Било је то доба политичких и друштвених промена и превирања док се династија Џоу (Чоу) распадала, што је навело мислеће људе да развију филозофију како би објаснили, прилагодили или променили стање ствари. Две од ових филозофија, даоизам и конфучијанизам, одржаће се као доминантни и комплементарни начини живота Кинеза више од два миленијума.

Док су све школе филозофије тражиле пут, или дао, једна међу њима је присвојила реч за своја учења. Док су конфучијанци настојали да врате друштво у златно доба антике кроз моралну реформу и проучавање, други су тражили бекство у једноставан живот, живећи као самотњаци и задовољавајући се неделовањем; њихова филозофија се зове даоизам. Тешко је пронаћи поуздане информације о раном даоизму. Међутим, научници прихватају две књиге као најранија дела о даоизму: Лаоци (Лао Цу) или Даодеђинг (Тао-те Чинг), што се преводи као „Канон пута и врлине“, и Џуангци (Чуанг Цу).

Наводни аутор Лаоција био је човек по имену Лаоци (Лао Це), што значи Стари мајстор; он је наводно био старији савременик Конфучија и радио је као архивиста на краљевском двору. Нема доказа да је Лаоци постојао, а кратка, загонетна књига од око 5.000 речи која му се приписује изгледа као сложено дело које није старије од четвртог века п.н.е. Она учи да је мистични Тао извор свега бића, што се мора интуитивно разумети водећи пасивно попустљив живот. Реч је о кратком и загонетном делу подложном многим интерпретацијама. Његова политичка филозофија учи мудраца да се не меша у животе људи, да одустане од ратовања и луксуза и да пасивно води људе у животе невиности и хармоније са Таом. Модерни идеали laissez-faire налазе сличности са даоизмом.

Џуангци (Чуанг Цу), што значи Мајстор Џуанг, живео је око 369–286 п.н.е. О њему се врло мало зна, а књига која носи његово име је духовита, пуна парадокса и слика. Порука књиге је молба за слободу појединца и његово ослобађање од егоизма како би он могао да схвати основно јединство Таоа и тако постигне срећу која је изван смрти.

Иако су даоисти поучавали неделовању и пасивности, они су ипак били довољно људи да проповедају своје гледиште у конкуренцији са другим филозофским погледима. Тешко се може замислити земља којом управља laissez-faire даоистичка филозофија. Ипак, када је конфучијанизам постао званична кинеска филозофија након око 100 п.н.е., даоизам је наставио да задржава своју привлачност због своје маштовитости и можда као противотров за озбиљно настројене идеале које је подучавао Конфучије. Даоистичка филозофија је била средство за уздизање у кинеском животу, утеха за оне који су претрпели неуспехе и олакшање многих дужности које су ограничавале живот. На тај начин су се конфучијанска и даоистичка филозофија замењивале и допуњавале.

Неодаоизам је покрет који је започео у династији Источни Хан (25–220 н.е.). Један део овог покрета се обавезао да усклади таоистичка учења са конфучијанским друштвеним и моралним идеалима који су омогућили конфучијанском званичнику да буде и савестан јавни службеник, а да истовремено задржи степен одвојености од света. Даоистичка идеја да владари треба да владају пасивно и да следе савете министара привукла је конфучијанске званичнике. Током династије Хан постала је широко прихваћена пракса да министри треба да покрећу политику и да цареви не треба да делују пре него што затраже савет од својих министара.

Када се Кина разјединила четири века након пада династије Хан 220. н.е., северна Кина је дошла под власт не-кинеских номада који су имали мало разумевања или користи од конфучијанских доктрина. У овој преовлађујућој атмосфери два нова покрета заживела су. Једна је била популаризација будизма, који је уведен у Кину током династије Хан, на почетку наше ере.

Будизам није стекао широку популарност под Ханом, али су његове доктрине постале веома привлачне током ере подела. Слично томе, интелектуална енергија коју су апсорбовале конфучијанске студије током династија Хан нашла је одраз у писању коментара о Лаоцију и Џуангцију током ере подела када је конфучијанизам у великој мери пао у немилост. Студија се развила у вишестрани покрет који је истраживао метафизику, естетику и религију. У том процесу ови даоистички научници су такође реинтерпретирали своју филозофију у смислу друштвене и моралне филозофије конфучијанизма.

Неки неодаоисти су реаговали на поремећај пост-Хан периода тако што су постали хедонисти и одбацили све друштвене обавезе и ограничења. Њихов најпознатији пример била је група током трећег века н.е. који су себе називали Седам мудраца из Бамбусовог гаја, који су своје кршење свих друштвених конвенција објашњавали као једини начин очувања свог моралног интегритета. Један од ових седморице је, како је познато, имао слугу да га прати са крчагом вина и лопатом куда год је ишао како би могао да попије пиће кад год осети жеђ и да би се могла ископати рупа да га сахрани где год падне мртав. Звали су их романтичарима због њихових лудорија и побуне против декадентног друштва. Други романтични даоисти који су живели као пустињаци у планинским склоништима користили су инспирацију природе да креирају пејзажне слике које су постале најцењенији жанр кинеске уметности и да пишу поезију инспирисану природом.

Верски даоизам се такође назива народним даоизмом. Назива се и школа Хуанг-Лао, по Хуангдију (Хуанг-ти), жутом цару (легендарном оснивачу кинеске нације) и Лаоцију. Док су Лаоци и Џуангци учили неке присталице да живе једноставно и у миру, а друге да одбацују сметње конвенционалног понашања, други покрет који су предводили следбеници окултизма такође је био у току. Резултат је био спајање многих древних народних сујеверја и култова. Њихови циљеви су били дуг живот, земаљска бесмртност и на крају небеска бесмртност, до којих су дошли кроз прорицање и магију, дисање и друге вежбе налик јоги и морални живот. Даоистички чаробњаци и шамани користили су Лаоци и Џуангци као текстове, тражећи окултно значење у нејасним и сугестивним фразама. Такође су консултовали Ји Ђинг (И Чинг), или Књигу промена, древни текст који је почео као водич за пророка и који је добио нејасне коментаре за своје смернице.

Алхемија је укључивала тражење супстанци и измишљање лекова који би могли да побољшају здравље и продуже живот, као и претварање основних материјала у злато. Даоистички експерименти су довели до напретка у хемији, минералогији и фармацији и резултирали су проналаском компаса, барута и порцелана. Међутим, сумњиви мотиви експеримената учинили су их академски мање него угледним.

Међу религиозним даоистима било је много подгрупа. Један култ се звао Пут пет бушела пиринча јер је његов оснивач, човек по имену Џанг Линг (Чанг Линг), који је живео у другом веку н.е., захтевао пет бушела пиринча од својих следбеника. Звали су га Небески Учитељ, а своју титулу је пренео на своје потомке у савремено доба. Систем заслуга је учио присталице да мисле добрим мислима и чине добра дела како би продужили живот и постигли бесмртност и објашњавао је болест, смрт и несрећу као казну за сопствене и грехе својих предака; рај или пакао били су свачије коначно одредиште.

Народни даоизам је учио од будизма у изградњи храмова, ритуала, празника и успостављању редова монаха и монахиња. Има велики пантеон који се састоји од божанстава, историјских хероја, бесмртника, духова и светих места. Уживао је царско покровитељство почевши од династије Хан, пошто су владари тражили дуг живот, бесмртност и заједницу са духовима. Владари династије Танг (Т’анг) су такође покровитељствовали религиозне даоисте, иако су многи били побожни будисти, јер се царска кућа презивала Ли, а даоисти су Лаоцију одавно дали презиме, такође Ли, дајући тако владајућој кући славног претка. Исти елементи који су чинили верски даоизам фаворизованим од стране владара такође су га учинили популарним код народа Кине.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 106-108