Конфучијанизам, првобитно источноазијска филозофија заснована на учењу Конфучија, снажно је утицао на владине структуре и политике широм света, посебно у Кини, Кореји, Јапану, Сингапуру, Тајвану и Вијетнаму. Конфучије, познати кинески филозоф који је живео од 551. до 479. п.н.е, често је изражавао своје мисли у кратким изрекама, попут оних које су сакупили и сачували његови ученици и следбеници у Аналектима Конфучија.
Конфучије је учинио много више од подучавања филозофије и надао се да ће ширити своје мисли и идеје како би добио покровитељство једног од многих господара који се такмиче за превласт у Кини, а чак се надао да ће убедити кинеске вође да следе његов систем мишљења и вредности. Нажалост, Конфучије није успео да његове идеје прихвате кључни владари кинеског друштва током његовог живота, али су се његови концепти на крају развили у државну идеологију.
Развој конфучијанизма као државне идеологије може се приписати његовим следбеницима или, тачније, следбеницима његових првобитних следбеника. Током периода историје у древној Кини познатог као Сто филозофских школа или мисли, истакнути конфучијански научници као што су Менциjус и Сјуенци елаборирали су конфучијанске принципе и ширили филозофију и њене друштвене и политичке утицаје широм Кине.
Иако је накратко забрањен током династије Ћин (Чин), Хан Вуди (Хан Ву-ти), шести цар из династије Хан, прихватио је конфучијанизам. Усвојио је принципе конфучијанске мисли као основу за своју владу, законе и етику. Да би га промовисао, основао је универзитет да предаје конфучијанске класике новим генерацијама. Конфучијанизам је остао најутицајнија и главна школа мишљења у Кини све док га кинески комунисти предвођени Мао Цедунгом (Мао Це-тунгом) нису искоренили.
Џу Си (Чу Хси) је предузео даљу разраду конфучијанизма као државне идеологије, и идентификован је као један од првих неоконфучијанаца. Неоконфучијанизам, који је био привлачнији не само Кини већ и Кореји и Јапану, инкорпорирао је даоизам (таоизам) и будистичке идеје како би створио свеобухватнију филозофију и идеологију. Два најосновнија принципа конфучијанске владине мисли су врлина и заслуге. Да би неко могао да влада, прво мора бити у стању да успешно управља собом. Као резултат тога, краљ или вођа владе мора да делује као „центар смирености“ око којег друштво може да се развија и напредује под његовим вођством.
Конфучијанска мисао наглашава учење као саставну компоненту не само бољег владања собом, већ и побољшања нечијих шанси за успех у друштву. Када су касније династије почеле да примењују конфучијанске принципе управљања, успоставиле су испите за државне службе за државне положаје, на основу проучавања конфучијанских класика. Поред тога, они су такође инкорпорирали традиционалне вредности ритуала, синовске побожности, лојалности, заједнице и хуманости. Конфучијанизам и даље утиче на многе азијске нације.
ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 92-93
0 $type={blogger}:
Постави коментар