Етрурци

Етрурци нису оставили никакве историјске или писане записе осим гробних натписа са кратким породичним историјама. Осим ове генеалогије сахране, већина писања о Етрурцима потиче из каснијих извора, укључујући Римљане. Тек недавно је археологија почела да открива мистерију Етрураца. Током ренесансе, 1553. и 1556. године откривене су две етрурске бронзе, али ископавање етрурских локалитета није почело озбиљно све до 18. века. Након што су у 19. веку ископани етрурски градови Таркуинија, Черветри и Вулчи, музеји су почели да прикупљају предмете из ископина. Испитано је више од 6.000 етрурских локалитета.

Дионисије из Халикарнаса у првом веку п.н.е. је мислио да су Етрурци Пелазги који су се населили у данашњој Тоскани и да су их апсорбовали староседеоци Тирени. Ливије и Вергилије у првом веку п.н.е. мислили да су Етрурци дошли после пада Троје и Енејиног бекства. Херодот је у петом веку п.н.е. тврдио да су пореклом из Лидије, а Тирени су названи по лидијском вођи Тирену. Донедавни научници су се слагали са Херодотом и Дионисијем да су Етрурци били мигранти из Мале Азије између 900. и 800. п.н.е. Савремени научници верују да су Етрурци потекли од Виланована, чији је врхунац био у 8. и 9. веку п.н.е. У седмом веку п.н.е. етрурска села су наводно заузела место вилановских села.

Етрурци су били суседи малог села Латина у северном Лацијуму. Етрурски градови-државе налазили су се у мочварним обалним областима западне централне Италије, односно модерне Тоскане. Стално насеље датира с краја деветог века п.н.е, укључујући Ветулонију и Тарквиније (данас Тарквинија). Погребне коморе тог доба разликују се од оних из ранијих епоха и садрже ћилибар, сребро, злато и драгуље из Египта, Мале Азије и других делова света. Етрурци су били људи са мора, као и рудари бакра, калаја, олова, сребра и гвожђа. Етрурска абецеда је била заснована на грчком, али са изразито етрурском граматиком. Етрурски језик је сличан грчком дијалекту из шестог века п.н.е. заједничког са лемноским, али се разликује од других медитеранских језика. Натписи су на грчком алфабету, али писани с десна на лево. Прецизне дефиниције неких речи још увек нису познате.

До седмог и шестог века п.н.е. Етрурци су освојили Рим, већи део Италије и неиталијанске области као што је Корзика. Овај успех је донео њихов политички и културни врхунац у шестом веку п.н.е. Етрурци су се углавном бавили земљорадњом, као и околни народи, али су имали моћну војску која им је омогућила да доминирају над својим суседима, користећи их као радну снагу на својим фармама, и посвете своје време трговини и индустрији.

Грчки утицај је био јак у етрурској религији, са боговима људског типа и веома софистицираним ритуалима за прорицање, али етрурска митологија је такође укључивала неке јединствене елементе. Етрурска религија је јасно раздвојила људско и божанско и успоставила тачне процедуре за очување добре воље богова. Религија је била веома важна за Етрурце. Градили су гробнице налик њиховим кућама и давали покојницима кућне предмете на коришћење у загробном животу. Рим је наследио етрушчанску религију, укључујући књиге прорицања и ларе, њихове кућне богове.

Научници 19. и 20. века оценили су етрурско сликарство и скулптуру као оригиналне и креативне, али ни приближно тако велике као уметност Грка. Предност је у то време била за грчки математички идеал лепоте. Етрурска уметност је у стању да боље ухвати осећај и суштину предмета. Већина преосталих примера етрурске уметности је погребна, али постоје докази из постојећих фресака и других уметничких дела да су Етрурци слободно користили боју. Етрурска уметност је имала велики стилски утицај на ренесансне уметнике који су живели на подручју старе Етрурије. Етрурски накит, грнчарија и преносива уметност били су толико цењени током ренесансе и након тога су колекционари уништили многа етрурска налазишта да би то постигли, што је отежало периодизацију етрурских стилова.

Етрурски градови су били утврђени и њима је владао краљ. Аристократија је владала етрурским друштвом и контролисала владу, војску, економију и религију. Градови као што су Тарквиниј и Веји доминирали су својим регионима и почели да колонизирају суседна подручја. Независни градови-државе уплели су се у економске и политичке савезе. Владавина краљева уступила је место владавини олигарха. У неким случајевима краљеви или олигарси су дозвољавали управљање од стране савета или изабраних званичника. Етрурски градски савези изазвали су одговоре Римљана, Грка и Картагињана који су Етрурце сматрали претњом.

Етрурска технологија, као што је инжењеринг који је омогућио воду да се креће кроз канале и канале за наводњавање, давно је претходио римским аквадуктима. Етрурци су изградили већи део Рима, укључујући Клоаку Максиму, зидове око града и Јупитеров храм. Етрурци су применили ефикасан административни систем за Рим. Легендарни етрурски краљеви Рима можда су користили статус ратника да би стекли своје круне. Међу њима су били Тарквиније Луције Приск и Луције Суперб. Последњи од седам римских краљева био је етрурски Тарквин Горди (Таркуинијус Супербус), замењен 510. п.н.е. када је Рим изабрао републику.

Године 504. п.н.е. Етрурци су протерани из Лацијума, чиме је почео крај етрурске моћи и успон римске културе. Етрурци су се задржали северно од Тибра, а њихов утицај на Рим се смањио. Етрурска моћ је додатно ослабљена у петом веку п.н.е. када је морнарица Сиракузе поразила флоту етрурске коалиције код Кума 474. п.н.е. Етрурска конфедерација се удружила са Атином у узалудном нападу на Сиракузу 413. п.н.е. Рим је опседао Веје и, после 10 година, победио град 396. п.н.е. Године 386. п.н.е. Етрурци су изгубили своје трговачке путеве преко Алпа након што су Гали освојили Рим и долину По.

Римско вековно освајање Етрурије завршено је 283. п.н.е, а 282. п.н.е. Рим је последњи пут победио Етрурце. Етрурци су прихватили мировни уговор. Повећана контрола Рима коштала је Етрурце њиховог културног идентитета. Градови као што су Цаере, Тарквинија и Вулчи уступили су територију и одали почаст Риму. Пад је подстакао несугласице међу аристократијом, а нижи слојеви су устали у знак протеста. Градови као што је Волсиниј изгубили су своју друштвену структуру. Неки етрурски градови су се удружили са Римом и потпали под римско право. Рим је помогао етрурским градовима да поразе своје побуне, чак и када су Етрурци имали помоћ од Гала, Самнита, Луканчана и Умбрија.

У првом веку п.н.е. Етрурци су прихватили понуду римског држављанства, али је њихов нови статус снижен када су подржали губитничку страну у римским грађанским ратовима 88–86. п.н.е. и 83. п.н.е. Луције Корнелије Сула, победник, срушио је градове, заузео земљу и ограничио грађанска права Етрураца. Накнадне етрурске побуне су пропале, а Римљани су колонизовали Етрурију у следећем веку, подстичући романизацију Етрурије. Рим је апсорбовао сваки етрурски град, а Етрурије више није било. Етрурска култура и друштво доминирали су италијанским полуострвом од осмог до четвртог века п.н.е. Имали су снажан утицај на римску културу и друштво, међутим, пали су под римску доминацију у четвртом веку п.н.е., а убрзо након тога њихов језик и списи су нестали, да би се повратили у 20. веку.

ИЗВОР: Encyclopedia of World History, Volume I The Ancient World Prehistoric Eras to 600 c.e., (2008), 138-140