АВИДЈА. Авидја је концептуална полазна тачка класичног индијског размишљања о природи постојања. Санскритски израз означава „незнање“, „лажно разумевање“ или „несазнање“. Уопштено говорећи, постоје две школе мишљења о његовој природи: Санкја-јога и Веданта. Санкја лоцира авидјину генезу у непосредној повезаности пуруша (духа) са пракрти (природом), што резултира узастопном еволуцијом квалитета и супстанци, од интелигенције, отеловљења и чула до елементарних трагова материје. Мноштво „ја“-свести које је уследило, заборављајући прави идентитет пуруша, погрешно се идентификују са вртисом, или колебљивим током облика и својстава материјалности, кроз замршену мешавину три онтолошка аспекта (гуне): лакоћа (сатва), кретање (рајас) и густина (тамас) материје. Тако настају одређени неконгруентни животни светови (ја, друго и сфере) са њиховим сродним доменима бића, узрочности, временског простора, кретања, ума, аскеза, страсти и циљева. Авидја је, дакле, епистемичка забрана приступа истинској свести. Јога покушава да избрише ову субрептијску невољу кроз ригорозну аскетску, контемплативну и медитативну праксу, ослобађајући пуруша од авидијиног онтолошког прикривања; ослобођен, дух сија у свом сопственом сјају.
Веданта,
с друге стране, нуди строжији метафизички приказ изведен из његове основне
претпоставке да је брахман, јединствени принцип који подржава универзум, без
икаквог трага разлике и диференцијације. Изазов је онда објаснити хетерогено препознавање
разлика између себе и ентитета. На космичком нивоу објашњење је дато у
терминима маја (стварања илузија); на феноменалном нивоу укључује фактичност
свесних искустава. Атман (најдубља суштина појединца) је једно са брахманом и у
својој суштини је чиста, безлична свест. Али наша свакодневна искуства у
стањима буђења, сна, сневања и дубоког сна побијају ову чињеницу. Ово се може
објаснити тврдњом да чиста свест остаје прикривена разним додацима (упадији) и
условљавањима. За Шанкару (788–820 н.е.), филозофа хиндуизма (адвајта или
недуалистичка школа), сам процес је више формалан (ефикасан, нимита) него што
је материјалан (као у Санкја-јоги); то је функција адјасе (суперпонирање или трансфер). „Субјект“,
откривен као садржај „Ја-појмова“ (асматпратјајагочара), и „објекат“, откривен
као садржај „ти“ (јусмат) или „оно“, су радикално супротстављени једни друге у
природи као што је тама према светлости, тако да се ни они ни њихови атрибути
никада не могу поистоветити или трансформисати једно у друго.
У редовној
истинитој спознаји (ђњана), перцептивна грешка се јавља када ум, у конфузији,
пројектује заостало сећање на, рецимо, сребро, на коси предмет, као што је
шкољка, и мисли да је седеф. Ова епистемичка обмана и усклађено незнање (ађњана)
о другом су аналогно проширени на метафизички контекст да би се објаснила
свеобухватнија и фундаменталнија илузија својствена нашем егзистенцијалном
стању. Отуда, захваљујући суперпонирању лажних концепата на чисту свест,
„свесност“ тежи ка диференцијацији и идентификује се са „несвесним ентитетима“;
овако: „Ја сам принцеза“; „Поклањам се мангалсутрама украшеним драгуљима“;
„Носим шешир“.
Шанкара ову контрадикцију уоквирује у терминима „стварног“ и „нестварног“.
Феноменолошки резултат овог пројективног трансфера погађа сва емпиријска искуства
и описује се као авидја. Филозоф и теолог Веданте Рамануђа (1017–1137) синтетизује
Шанкарин клинички пуризам са санкја монадологијом и прагматизмом јоге. Он прави разлику
између суштинске свести (дармибутиђњана) и куалиа-свести (дармабутађњана).
Лажна предсказања овог другог о првом уклањају се љубављу, оданошћу и предајом
(са дозом алхемије); појединац достиже више степене самоспознаје, и коначно
сједињење у Вишнуу као маја-отелотворени брахман.
Каснији
ведантински схоласти су размишљали о онтолошком статусу авидја: с једне стране,
да је “стварна” онда би се такмичила са првобитном Речју (Шабдабрахман), која
је чак и пре манифестне свести, чиме би компромитовала атман/брахманова
јединственост; с друге стране, да је „нестварно“ недостајало би му било какве
ефикасности и стајало би да буде концептуално потлачено. Ова дилема је
разрешена аргументом да свест сведока вишег, другог реда (шаксин-дхармибхута-цит)
опстаје на и кроз све нивое искуства, неокаљана авидја. Стога је авидја описана
као анирвачанија, необјашњиви остатак онога што „није ни стварно ни нестварно”.
Авидја тада постаје суи генерис онтолошка категорија, попут оне „Узвишеног“,
као изузетан предуслов за сва феноменална искуства.
ВИДИ ТАКОЂЕ Маја; Пракрти; Рамануђа; Шанкара; Веданта.
AVIDYA, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 2,
SECOND EDITION, ATTRIBUTES OF GOD • BUTLER, JOSEPH,
710-711
0 $type={blogger}:
Постави коментар