АВЕСТА

АВЕСТА. До нас је дошао само мали део Авесте (срперс., Абастаг; назив вероватно значи „Наредба [Заратуштре]“), збирке светих књига зороастризма: око три четвртине оригиналних текстова, чија кодификација датира из периода Сасанида (трећег до седмог века нове ере), су изгубљени. Најстарији сачувани рукопис је из тринаестог века.

Усмена традиција која је дозволила преношење текстова је стога веома дуга, посебно зато што значајни делови Авесте сежу још у прве године првог миленијума пре нове ере. Ова чињеница, заједно са проблемима везаним за систем писања који се користи (изведен из пахлави алфабета, арамејског порекла) и са рукописном традицијом, значи да је проучавање Авесте филолошки међу најтежим и најсложенијим.

Избор текстова који је преживео — који је први објавио њихов откривач, Абрахам Ијасент Анкетил ди Перон, 1771. — очигледно је првенствено био одређен литургијским интересима. Углавном су то текстови који су коришћени за верске службе у периоду у коме је настала рукописна традиција, а прате их и пахлави верзије. Треба имати на уму да се њихов језик (који је немогуће географски лоцирати унутар иранског света изван опште карактеризације као источноирански, једноставно назива авестанским) више није разумео. Пахлави верзије су, последично, биле неопходне за разумевање текста, на који је, дакле, снажно утицала релативно касна егзегетска традиција (у сваком случају, не раније од сасанидског периода). Компилација је морала да испуни захтеве нове зороастријске државне цркве да обезбеди — као што су то чиниле савремене и ривалске религије хришћанство, јудаизам и манихеизам — списе који би промовисали успостављање чврсте и круте ортодоксије. Заиста, процес одабира светих списа се експлицитно помиње у пахлави литератури.

Сачувани текстови су веома разноврсни, како по садржају, тако и по језику. Неколико делова Јасне написано је на дијалекту познатом као гатски: Гате, пет композиција у стиховима које се приписују самом Заратустри (Зороастру), а које чине поглавља 28–34, 43–46, 47–50, 51 и 53; Јасна Хаптанхаити, или Јасна од седам поглавља (35–41); три основне молитве зороастризма, Јенхе Хатам, Ашем Воху, и Јатха Аху Ваирио (поглавље 27); и молитва Аирјема Ишио (погл. 55). Остали делови Авесте писани су на лингвистички каснијем авестијском, мање-више архаичном и такође мање-више исправном. Они укључују остатак Јасне и Њајишн, Гах, Јаште, Сироза, Афринаган, Вендидад, Нирангистан, Хадхокхт Наск, Аогемадаеха.

Јасна је најважнији одељак, и то не само зато што су у њу уметнуте Гате: ово су седамдесет два поглавља која свештеник рецитује током истоимене церемоније (Јасна, „жртвовање“). Међу њима се налази Хом Јашт, химна Хаоми (погл. 9–11); Фраваране („Исповедам“), исповедање вере (погл. 12); и такозвани Баган Јашт, коментар на три основне молитве (погл. 19–21). Али без сумње најважнији део Јасне, и најлепши део целе Авесте, су Гате („песме“) Заратуштре. Потешкоће у тумачењу не умањују њихову вредност: оне су примарни извор за познавање пророкових доктрина. По свом књижевном жанру блиски су ведским химнама и сведоче о присуству у Ирану, као и другде, традиције индоевропске сакралне поезије.

Међу осталим одељцима, посебно треба поменути Јаште (химне разним божанствима). Неколико од ових химни или молитава посебно су значајне у историји религија, јер су најдиректнији доказ прилагођавања нове вере старијој верској традицији. Посебно су вредни пажње они посвећени Анахити (5); Тиштрји, звезди Сиријус (8); Митри (10); фравашима (13); Веретрагни (14); Вајуу (15) и Хварену (19).

Вендидад (ви-даево-дата, „закон који се одриче даива“), једини део који може бити додатак тексту, садржи, заједно са митолошким деловима као што је друго поглавље посвећено Јими, краљу златног доба, детаљан скуп правила за постизање чистоте. Хадхокхт Наск и Аогемадаеха су текстови који се баве догађајима након смрти и погребним обредима. Други делови су првенствено призиви и молитве за различите облике, артикулације и захтеве богослужења.

---

AVESTA, ENCYCLOPEDIA OF RELIGION 2, SECOND EDITION, ATTRIBUTES OF GOD • BUTLER, JOSEPH, 708-710